Бостонска лекција о „добрим џихадистима“

Карикатура: Дан Потоцки.

Карикатура: Дан Потоцки.

Сада, после догађаја у Бостону, чак и Американци без проблема налазе Чеченију на карти света и кавкаске исламисте посматрају другачије него 1990-их, када су ратовали против Русије. Па ипак, изгледа да је америчким аналитичарима мање криво због изгубљених живота него због чињенице да је Путин можда „био у праву“.

Телевизијски пренос празних улица Бостона и Кембриџа, два најстарија универзитетска центра у Америци, представљао је тужан призор за многе њихове некадашње студенте широм света, укључујући и мене. Када је почетком 1990-их побуњена руска област Чеченија била ударна вест за светске медије, већина мојих америчких пријатеља није могла лако да је пронађе на мапи. Судећи по недавним телефонским разговорима, сада је лако проналазе. Трагични догађаји на Бостонском маратону не само да су научили многе знатижељне Американце где се налази Чеченија, већ су истовремено изменили нека њихова уверења.

Ви [Запад] једете фину храну и мирно спавате док нас [Руси] убијају! Не очекујте да ћете моћи да стојите по страни када почне наш нови рат са Русима!

Шамил Басајев, организатор терористичког напада у Беслану, функционер сепаратистичке „Чеченске Републике Ичкерије“ (1997)

Мотив и средства

Зашто су браћа Царнајев – један перспективни боксер, срећно ожењен женом из добростојеће америчке породице, а други солидан судент – урадила то што су урадила? Западна штампа тражи кривце на предвидљив начин. Један коментатор написао је да браћа Царнајев нису били „прави“ исламисти спремни на смрт, него само „усамљени ратници“ – „типични разочарани белци попут оних који проливају крв по САД“. (Наравно, мисли се на Тимоти Маквеја, бомбаша из Оклахома Ситија.)

Други претпостављају да је посреди само реакција два брата на неку увреду у вези са њиховом етничком или религијском припадношћу. Ово је прилично поједностављено тумачење, будући да је старији брат Тамерлан био на листи руских служби безбедности још од 2011. године. Федерална служба безбедности Руске Федерације (ФСБ) два пута је упозорила и FBI и ЦИА о Тамерлановим екстремистичким склоностима.

Немојте мислити да ће вас на Западу ово заобићи. Ни не помишљајте да ћете безбрижно живети док ми овде гинемо!

Џохар Дудајев, „председник“ сепаратистичке „Чеченске Републике Ичкерије“

Међутим, они који износе поменута тумачења не узрујавају се због ових чињеница. Изгледа да мање жале за изгубљеним животима, а више због тога што догађај у Бостону може да докаже да је председник Владимир Путин био у праву. Зато многи либерали трагају за „противотровом“ за ову опасну „пропутиновску сумњу“. Не говорите да је руски председник био у праву када је непрестано понављао да исламски тероризам – чеченски, арапски или неки други – представља претњу и по САД и по Русију. А, далеко било, и претњу по Европу.

За Шамила Басајева, као и за Тамерлана Царнајева, Русија и САД су били део исте мртве и декадентне цивилизације коју треба уништити. Дакле, напади у Русији и Бостону нису независни – они су управо комплементарни.

Међутим, тврдња да Царнајеви нису били повезани са исламистичким екстремистима у родном Северном Кавказу у Русији једноставно је неодржива. Ако је Тамерлан намеравао да делује самостално, зашто је гледао и ширио џихадистички видео материјал преко Интернета и који је био разлог његове шестомесечне посете 2012. Дагестану, леглу исламистичких екстремиста? Како су руске службе безбедности прозреле његове намере и послале сигнал FBI о екстермистичким склоностима Царнајева?

Наравно, неки могу чеченске побуњенике да назову само „националистима“, чак и демократама који „само желе да скину окове које им је ставила Москва“ (овај речник је био уобичајен током ратова у Чеченији). Наводно, дуготрајни рат и претрпљена страдања изазвала су њихову „радикализацију“. Исто се сада ради са сиријским побуњеницима, који ће од Запада добити „помоћ“ (тј. наоружање) само ако „дају часну реч“ да је неће проследити исламским фундаменталистима. Опасност – и у случају побуњеничког покрета у Чеченији 1990-их, баш као и сада у Сирији – лежи у томе што није јасна граница између „националистичких демократа“ и „џихадистичких екстремиста“. Велики број џихадиста поносе се својом националном припадношћу, чак помињу и слободне изборе – ако им је то лакши пут до власти.

Тамерлан Царнајев је био на листи руских служби безбедности још од 2011. године. Федерална служба безбедности Руске Федерације (ФСБ) два пута је упозорила и FBI и ЦИА о Тамерлановим екстремистичким склоностима.

Грозни 1995. године

По мом повратку из чеченске престонице, где сам радио као преводилац за тамошње извештаче, чуо сам како Џохар Дудајев, ратоборни „председник“ сепаратистичке „Чеченске Републике Ичкерије“ говори на радију „Ехо Москве“. Дудајев је био незадовољан: руска војска је потиснула његове снаге из Грозног, главног града Чеченије, док је Запад само симболично подржао продудајевске „активисте за заштиту људских права“ у Русији. Изгледало је као да се Русија налази пред војном победом у рату који је прилично неспретно започела у децембру 1994.

Обраћајући се шачици новинара, углавном западних, беснео је из свог скровишта: „Немојте мислити да ће вас на Западу ово заобићи. Ни не помишљајте да ћете безбрижно живети док ми овде гинемо.“ Неколико дана касније Дудајев је погинуо од руске ракете. Његов наследник на месту „председника Ичкерије“, Аслан Масхадов, настојао је да задржи дипломатски тон. Међутим, шеф кабинета Масхадова, Шамил Басајев – кога Русија терети да је организатор гнусних терористичких напада, попут оног у Беслану 2004. – био је много искренији када је говорио о Западу. „Једете фину храну и мирно спавате док нас убијају“, урлао је у микрофон Паскала Вердеа, мог шефа на ТВ каналу „France 3“ – где сам тада радио и 1997. поново се вратио у Чеченију као преводилац. „Не очекујте да ћете моћи да стојите по страни када почне наш нови рат са Русима!“

Неки могу чеченске побуњенике да назову само „националистима“, чак и демократама који „само желе да скину окове које им је ставила Москва“ (овај речник је био уобичајен током ратова у Чеченији).

У периоду 1997-1999. „Ичкерија“ је постала опасна за стране новинаре. Најмање 25 њих је киднаповано, од којих многи никада нису пронађени. У августу 1999. Басајев је напао Дагестан са малобројном војском чеченских исламиста, уз изговор да жели да помогне тамошњој побуњенички настројеној исламској мањини.

Током 1990-их западна штампа је величала Басајева све док као таоце није узео између 1500 и 2000 људи у болници у Буђоновску на југу Русије, када је погинуло 147 особа. После 1999. преовладала је „теорија завере“ по којој је он био „руски провокатор“ који је „навео Чеченију да ступи у још један рат са Русијом“.

Модерни исламисти посматрају и Русију и Запад као „две сатане“ и сматрају да се морају борити против њих, онако као што је то чинио ајатолах Хомеини током 1980-их.

Ја сам имао другачији утисак. Басајев никада није одустао да истовремено буде националиста, противник Русије, али и противник Запада и поборник џихада. За њега, као и за Тамерлана Царнајева, Русија и САД су били део исте мртве и декадентне цивилизације коју треба уништити. Дакле, напади у Русији и Бостону нису независни – они су управо комплементарни.

„Антизападни, посебно антисемитски, елемент био је веома присутан у покрету чеченских сепаратиста, чак и пре него што је постао доминантно џихадистички“, каже Сергеј Маркедонов, стручњак за Северни Кавказ. Према мишљењу Гордона Хана, аналитичара који се бави тзв. „Кавкаским Емиратом“ (највећи џихадистички покрет на Северном Кавказу), модерни побуњеници посматрају и Русију и Запад као „две сатане“ и сматрају да се морају борити против њих, онако као што је то чинио ајатолах Хомеини током 1980-их.

Ово мишљење поновио је и председник Путин када је одговарао на питање у вези са нападом у Бостону: „Увек кажемо да ми [Американци и Руси] не треба да се ограничимо само на декларације у вези са овом познатом [исламистичком] претњом. Треба да делујемо, треба да међусобно сарађујемо. А ова два злочинца потврдила су исправност нашег [руског] става.“

Глобални рат против „две сатане“

Западни аналитичари изгледа да мање жале за изгубљеним животима, а више због тога што догађај у Бостону може да докаже да је Владимир Путин био у праву.

Размере терористичког напада у Бостону никога не шокирају у суседном Дагестану или у Ингушетији. Слични бомбашки напади посебно су чести у Дагестану приликом догађаја као што су параде или фудбалске утакмице и дешавају се свака три или четири месеца. С друге стране, само један овакав терористички чин натерао је САД да још једном размотре претње од исламиста у земљи и иностранству.

Руси, Американци и Европљани знају да међу њима постоје разлике и несугласице. Међутим, оне исламистима нису значајне. Они користе руско-западне спорове како би остварили своје циљеве. А Запад се често ухвати у замку. Један типичан пример је репортажа о Зубеидат Царнајевој, мајци двојице осумњичених. У допису у вези са Тамерланом, достављеном FBI од стране ФСБ, она је и сама била означена као екстремиста. Тврдила је да су њени синови „жртве подметања“ специјалних служби, али се о таквој изјави сада у руским и америчким медијима расправља са извесном дозом скептицизма.

Међутим, уколико би се десио сличан терористички акт у Москви, западни медији би вероватно њене изјаве третирали као веродостојне. То смо већ доживели приликом напада на болници у Буђоновску, приликом подметања бомби у стамбеним зградама 1999. (када су страдале 293 особе), као и приликом опсаде позоришта „Норд-Ост“ у Москви 2002. када је погинула 131 особа, али и током напада на школу у Беслану где је су живот изгубиле 334 особе. Ови напади су обичним Британцима и Американцима представљени тако да се могао стећи утисак како је свуда главни кривац била руска влада.

Ми негујемо наше различитости, док их исламистички терористи користе.

Дмитриј Бабич је политички аналитичар радија „Глас Русије“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.