Некоришћење „меке силе“ је опасно за Русију

Илустрација: Хавијер Агилар.

Илустрација: Хавијер Агилар.

У свету 21. века све је већа улога „меке силе“ - јачање утицаја своје земље помоћу метода који нису војно-политички, у циљу ширења сопствених вредности и идеја. Русија је током читаве своје историје игнорисала тај проблем. За то време су њени противници деценијама вредно и стрпљиво радили на антиреклами Русије. Русија хитно мора да почне да користи свој огромни потенцијал на том пољу.

Ретко ко се не би сложио да суверене државе полако, али сигурно губе могућност самосталног управљања најважнијим процесима на сопственој територији.

Светска економија постаје све глобалнија и разгранатија, и све је јача узајамна повезаност свих њених сегмената. Веома је тешко, а често и немогуће повући границу између различитих националних економија. Данашњи бизнис је по својој природи интернационалан, као уосталом и финансијски систем, који данас већ више не може бити организован „по националном принципу“, него функционише као јединствени глобални механизам (друго је питање колико је тај механизам исправан).

Русија практично и не учествује у глобалном одмеравању „меке силе“ на међународној сцени, а то је недопустиво, јер се тако озбиљно подривају њене могућности у свету, и губи се могућност да Русија створи свој сопствени имиџ, који би био привлачан и адекватан.

Границе већ одавно не представљају препреку ни за систем ширења информација, тако да је и он постао глобалан. Никада раније људи нису у оволиком броју прелазили државне границе. Милиони људи живе и раде ван своје отаџбине, а да при томе не постају типични емигранти, као што је било пре само пар деценија. Како је показала недавна економска криза, националне владе су све мање способне да контролишу ситуацију у својој земљи, јер много тога не зависи од њих, него од спољних фактора које не могу да контролишу чак ни најмоћније државе.

Систем суверених земаља је темељ садашњег светског поретка, и тај темељ је све слабији, тако да и сам светски поредак полако одлази у прошлост, а његове традиционалне функције се разводњавају и нестају.

Потенцијал „меке силе“ Русије је огроман. Ако би се правилно искористио, тај потенцијал би могао да се пореди са америчким, а њега су САД градиле деценијама.

Таква тенденција не може заобићи ни међународну политику и дипломатију. Сада јавности постаје све доступније и оно што је током многих столећа у свакој земљи било строго поверљива привилегија мале групе људи. Слабљењем улоге традиционалне државе и разводњавањем суверенитета у прошлост одлази и класична међудржавна дипломатија. Са једне стране, у данашњим условима је све теже сачувати тајност дипломатских докумената и садржај поверљивих разговора, а са друге стране глобално грађанско друштво све активније почиње да прелази националне границе и да се уплиће у међународну политику.

Интернационалне корпорације све више утичу на доношење спољнополитичких одлука. Интереси суверених држава су све више узајамно повезани, али их је све теже јасно формулисати. Ако нека држава уђе у оружани конфликт ради заштите својих интереса, то у сваком тренутку може прерасти у рат против самога себе, јер није јасно где је тим интересима почетак, а где крај. Динамика савременог света захтева од политичких елита брзу реакцију и редовно преиспитивање приоритета, што је такође у потпуној супротности са темељима дипломатије.

У таквим условима све већа је улога нетрадиционалних спољнополитичких фактора, међу којима је и „мека сила“, тј. јачање међународног утицаја, ауторитета и могућности своје земље помоћу метода који нису политички и утолико пре нису војни, у циљу ширења сопствених вредности, приоритета, идеја и ставова. Наравно, војни методи су и даље актуелни, тако да ће свакако и даље постојати потреба за очувањем „тврде силе“.

Како је показала недавна економска криза, националне владе су све мање способне да контролишу ситуацију у својој земљи, јер много тога не зависи од њих, него од спољних фактора које не могу да контролишу чак ни најмоћније државе.

Међутим, нови светски поредак великом брзином долази на смену старом, који је формиран пре готово 70 година на основу реалија послератног периода, и већ данас се може рећи да ће тај нови поредак у великој мери бити заправо одмеравање „меке силе“ између држава и блокова. Један од многих доказа су, на пример, војни конфликти уз учешће САД током последње деценије, где је америчка војска била далеко бројнија, али се суочила са нетрадиционалним облицима отпора.

Чини ми се да је у таквим условима за Русију крајње важно да што пре разради своју националну концепцију „меке силе“, као и технологију и методе њене примене, стратегију развоја, приоритете и циљеве. И наравно, да реши финансијска и организациона питања, као и питања политичке и интелектуалне подршке, а такође да обезбеди подршку грађанског друштва и пријатеља Русије у другим земљама.

Ако нека држава уђе у оружани конфликт ради заштите својих интереса, то у сваком тренутку може прерасти у рат против самога себе, јер није јасно где је тим интересима почетак, а где крај.

То је посебно важно пре свега ако се има у виду да је Русија током читаве своје историје једноставно игнорисала тај проблем. Друго, за Русијом се још увек по целом свету вуче „реп“ у виду мноштва совјетских стереотипа и клишеа. Треће, за све то време су се геополитички и идеолошки супарници, противници и непријатељи Русије у разним земљама прилично успешно бавили „антирекламом“, тј. кварењем имиџа Русије. Једни су то радили због личне аверзије према њој, а други из финансијских разлога, у оквиру борбе против конкуренције. У сваком случају, Русија практично и не учествује у глобалном одмеравању „меке силе“ на међународној сцени, а то је недопустиво, јер се тако озбиљно подривају њене могућности у свету, и губи се могућност да Русија створи свој сопствени имиџ, који би био привлачан и адекватан. Економски и политички губици Русије у том смислу ће се само повећавати. Чињеница је, међутим, да је потенцијал њене „меке силе“ огроман. Ако би се правилно искористио, тај потенцијал би могао да се пореди са америчким, а њега су САД градиле деценијама.

У наредном периоду Москва ће имати јединствену прилику да утиче на глобалне политичке догађаје, јер ове године председава на самиту Г-20, догодине на самиту Г-8, а 2015. у БРИКС-у. Ако се томе додају Олимпијада у Сочију, Универзијада у Казању, светско првенство у фудбалу, итд, онда је очигледно да ће улога Русије као светског „њузмејкера“ у наредним годинама бити све израженија. Међународна јавност ће обраћати више пажње на Русију и било би непромишљено не искористити такву прилику за јачање своје „меке“ позиције у свету. Али за тако нешто је потребан одговарајући државни програм, а он данас у Русији једноставно не постоји.

Николај Злобин је председник Центра глобалних интереса, Вашингтон.

Росијскаја газета. Сва права задржана.