Евровизијска поп-политика

Политика и шоу-бизнис одавно иду раме уз раме. Изборне и друге кампање у развијеним друштвима све више личе на велике спектакле, а сами шоумени радо иду у политичаре, као на пример, италијански комичар Бепе Грило, или украјински боксер Виталиј Кличко, или израелски ТВ водитељ Јаир Лапид... Сви они конвертују своју медијску популарност у имитацију политичке алтернативе за грађане који су револтирани због политичког нереда и идејног вакуума. Шоу, тј. спољашњост, постаје сурогат садржаја. То је и природно за прелазну епоху, када су стари ауторитети срушени, а нови се још нису појавили. Народу су се одавно смучили политичари из десно-левог табора који је увек на власти, тако да позната личност може сигурно рачунати на пажњу и благонаклоност бирача, нарочито ако уме лепо да говори.

„Песма Евровизије“ нема непосредне везе са политичким кампањама, али у доба релативизације свих могућих граница острашћеност везана за овај празник европске естраде постала је још један именилац идејно-политичке борбе. Верка Сердјучка је, на пример, после „наранџасте револуције“ стала (тј. стао) на жуљ Москви својом песмом „Rasha goodbye“, тако да је привремено сурово изопштен(а) из друштва оних који лепо живе од естраде. То је само један у низу сличних случајева.

„Песма Евровизије“ у Кијеву 2005. доживљена је као узрок неуспеха холандског референдума о Уставу ЕУ. Касније се испоставило да је тај референдум у великој мери био прекретница у историји европских интеграција.

Холандска учесница се није пласирала у финале, и тада су блогосферу у овој земљи преплавили коментари пуни негодовања због тога што становници Источне Европе, наводно, гласају једни за друге и против њих нема лека, па ето, и цела прича око тог проклетог Устава покреће се само да би сви они ушли у Европску унију.

Ове године је „Песма Евровизије“ поставила политичку летву на нову висину. Овога пута је министар спољних послова нуклеарне силе лично обећао засада непознатим починиоцима да ће уследити адекватан одговор за крађу гласова које је руска учесница поштено зарадила у Азербејџану. Истине ради треба рећи да ову тему није први потенцирао Сергеј Лавров, него његов азербејџански колега Елмар Мамадјаров, који се на конференцији за новинаре много љутио због овог догађаја. Али ипак је руски министар одмах преузео штафету из руку свог колеге.

Људи у Азербејџану и иначе врло озбиљно схватају ово такмичење. Би-Би-Си наводи речи њиховог експерта Илхама Шабана, који је на основу резултата „Песме Евровизије“ извео закључак да „Трансјадрански гасовод“ има веће шансе од западног огранка гасовода „Набуко“.

Наиме, земље кроз које би требало да прође „Набуко“ (Бугарска, Аустрија и Мађарска) дале су Азербејџану по 12 гласова, Румунија му је дала 10, а од осталих учесница овог пројекта само је Грчка Азербејџану дала 12 гласова (па и то зато што се Баку ценка око њене нафтне компаније), док је Албанија дала свега 7, а Италија није дала ништа. Александар Лукашенко је кратко и јасно рекао да су резултати гласања исполитизирани и фалсификовани, док су поједини руски коментатори у њима видели координирани напад на морални лик Русије и њених пријатеља од стране истог оног лобија који промовише хомосексуалне односе и већ узима под своју контролу један по један европски парламент...

„Песма Евровизије“ у данашњем виду је производ окончања Хладног рата и уједињења Европе. У њој готово и није било политике док су се бодови добијали у границама западног дела континента. За гомилу „нових независних држава“ које су се појавиле на сцени почетком 1990-их ово такмичење је било можда једини знак њихове припадности „европским вредностима“. За разлику од Савета Европе и утолико пре од Европске уније, где се тражило да буду испоштовани одређени критеријуми, овде је било довољно да земља бар географски припада Старом свету.

Источна Европа је у ово такмичење унела дух замршених културно-политичких веза и односе карактеристичне за „привремени рад у иностранству“.

Дух се испољава у томе што земље које су некада биле једна целина сада гласају једна за другу, без обзира на развој њихових односа после одвајања. То се односи на бившу Југославију и бивши СССР. Карта радне миграције се добија када Ирска даје високу оцену Литванији, а Португалија Молдавији – одмах је јасно где су на привременом раду имигранти из бивших савезних република. Индикативно је и то што укључивање земаља у које енглески језик продире прилично споро није довело до већег присуства различитих језика. Напротив, енглески језик се све активније користи. „Нови Европљани“ свим силама теже да постану чланови сложне породице светског шоу-бизниса и да постану исти као и остали њени чланови.

Можемо са иронијом говорити о вашару сујете у који се претворила данашња „Песма Евровизије“ као производ маркетинга и савремених технологија са једне, и незреле и несигурне политичке свести са друге стране, али проблем је далеко шири. У 21. веку имиџ постаје важан елемент глобалног такмичења. То у буквалном смислу долази до изражаја на европском фестивалу поп-музике, где се учесници не такмиче у певању, него у самокреклами. На светској политичкој сцени је ситуација нешто сложенија, али је и улог неупоредиво већи. Раније је војна сила била универзално мерило, јер се хијерархија држава одређивала на бојном пољу, и тако је било све до светских ратова.

У 21. веку највероватније није могућ велики светски рат попут оних који су били у 20. веку, захваљујући фактору нуклеарног оружја. Његово присуство у арсеналу великих сила толико повећава цену евентулних борбених дејстава, да она постају бесмислена. Ово утолико пре што су и поред разлика у политичкој култури различитих земаља представе о допустивим људским жртвама у име победе свуда знатно кориговане у поређењу са оним што је било пре 100, па чак и пре 50 година.

Војна сила је и даље најважнија компонента светске политике, али пре свега као потенцијал, а не као инструмент који се примењује у пракси.

Због немогућности да се снаге одмере у „фер двобоју“ реална конкуренција је сада премештена у економску и технолошку раван и сферу узајамних односа, а војнотехничке могућности играју улогу помоћног фактора.

Одлучујући фактор у данашњем свету је конкуренција. Њен коначни циљ је придобијање човековог „ума и срца“, а њен главни критеријум је квалитет људског капитала и могућност његовог ангажовања.

Русија је земља са класичним представама о потенцијалу. Она је навикла да се ослања на чврсту руку. Међутим, покушај да чврста рука замени конкуренцију или надокнади њене недостатке исто је што и преусмеравање балистичких ракета или прекид испоруке гаса због неколико несталих бодова на „Песми Евровизије“. Постиже се исти имиџ и исти ефекат.

Аутор је председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику и главни уредник часописа „Русија у међународној политици“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.