Споразум о наоружавању послушних?

Карикатура: Нијаз Карим.

Карикатура: Нијаз Карим.

Русија је имала могућност да постане покретачка снага недавно ратификованог Међународног споразума о трговини оружјем, али није прихватила такву улогу и одлучила је да буде по страни, пошто су њени предлози одбачени (пре свега онај о забрани продаје оружја невладиним субјектима). Да ли је то био добар потез?

Међународни споразум о трговини оружјем 3. јуна је прешао праг који је неопходан за ступање на снагу – ратификовало га је 60 држава (а праг је 50). Свет је ову новост примио са одушевљењем.

Од тонова свеопштег оптимизма одударали су коментари руских званичника: „Споразум је декларисао добре циљеве, али је у суштини празан. Тамо има много парола, а мало нечег конкретног. Задаци су формулисани уопштено, а не пише како да се конкретно реализују“, сматра Михаил Уљанов, високи званичник Министарства спољних послова РФ.

А све је могло да буде другачије. Русија је имала могућност да постане локомотива Међународног споразума о трговини оружјем.

Идеја о споразуму у његовом садашњем виду родила се 2005. у глави Џека Строа, тадашњег министра спољних послова Велике Британије. Он је и формулисао основне принципе новог правно обавезујућег споразума којима се регулише трговина оружјем и предвиђа систем њеног мониторинга, као и казне за прекршиоце. Русију је наредне 2006. посетило неколико британских делегација које су понудиле привлачне аргументе у корист њене водеће позиције у глобалној реализацији споразума.

Овде је потребно објашњење. Британци воле и, што је најважније, умеју да покрену међународну иницијативу некако индиректно, наводећи суседну државу да уместо њих промовише њихову сопствену идеју. Са Русијом им то није „упалило“. Очигледно су руски слушаоци већ тада били доста имуни на британске иницијативе.

На списку држава према којима је санкције увела ЕУ, а нису их увеле УН, налазе се Кина, Белорусија, Мјанмар, Судан и Сирија. Све су то традиционални партнери Русије у области војнотехничке сарадње.

Шта се скривало иза идеје Џека Строа? Претпостављам да је мотив прилично очигледан. Европска унија, као и Савет безбедности УН, периодично уводи ембарго на извоз оружја у разне земље према којима није пријатељски настројена. Државе под ембаргом немају могућност да набављају оружје од европских произвођача. Проблем је у томе што је европски списак тих држава увек био далеко већи од списка земаља које су под санкцијама УН. Уводећи сопствени ембарго Европска унија заправо ослобађа место на тржишту оружја за друге, мање захтевне произвођаче, пре свега за Русију. На пример, на списку држава према којима је санкције увела ЕУ, а нису их увеле УН, налазе се Кина, Белорусија, Мјанмар, Судан и Сирија. Све су то традиционални партнери Русије у области војнотехничке сарадње. Вероватно је Џек Стро сматрао да је већ крајње време да се ту нешто промени. Руско Министарство спољних послова умело је да оцени британску креативност и Русија је одмах убројана међу противнике Међународног споразума о трговини оружјем. Те исте 2006. су као званични коаутори иницијативе у УН пријављени Аргентина, Аустралија, Костарика, Финска, Јапан и Кенија.

Британци воле и, што је најважније, умеју да покрену међународну иницијативу некако индиректно, наводећи суседну државу да уместо њих промовише њихову сопствену идеју. Са Русијом им то није „упалило“. Очигледно су руски слушаоци већ тада били доста имуни на британске иницијативе.

Аутори су тврдили да је главни задатак споразума да спречи нелегални промет оружја, али у процесу дораде документ се све јаче фокусирао на регулисање легалне трговине оружјем, уз посебно истицање „поштовања људских права“.

У Русији је то схваћено као кретање у погрешном правцу. Москва је неколико пута покушавала да врати разговоре на „конструктивни“ колосек. Руски предлози су били врло прагматични: забранити продају оружја невладиним субјектима, забранити производњу оружја без лиценце и појачати контролу реекспорта. Нажалост, многима се учинило да Русија тако подрива разговоре изнутра. Њени предлози су једноставно игнорисани, тј. нису одражени ни у једном нацрту споразума.

Тада је у Русији спласнуло интересовање за дешавања око новог споразума, а дискусија о њему је схваћена као добро организована, али бесмислена атракција.

Расправа о Међународном споразуму о трговини оружјем вођена је у јеку догађаја који су добили назив „арапско пролеће“. У том контексту је и сам споразум резултат многих компромиса, што се морало одразити на његов садржај. Упркос очекивањима светске јавности и плановима Џека Строа, споразум нема инструменте за мониторинг, а још мање за кажњавање прекршилаца. Најстрожа одредба те врсте у споразуму позива државе-чланице „да пруже једна другој помоћ уз обострани пристанак и у складу са њиховим националним законима“. Као најозбиљнији инструмент за решавање конфликата третира се арбитража „уз обострани пристанак“. Све функције процене ризика и одређивања сврсисходности продаје оружја остају у надлежности националних власти.

Ако се размотри једна од тренутно најспорнијих ситуација, а она је везана за испоруку руског оружја Сирији, може се констатовати да Међународни споразум о трговини оружјем предвиђа и аргументе против испоруке оружја (угрожени су мир и безбедност, угрожено је хуманитарно право и друга људска права), али и аргументе који јој иду у прилог (право држава на самоодбрану и заштиту суверенитета).

Русију, генерално гледано, ништа не спречава да се придружи Међународном споразуму о трговини оружјем. На крају крајева, чак и такав компромисни споразум допринеће да трговина оружјем постане знатно транспарентнија. Учешће у споразуму ће омогућити Москви да настави рад на реализацији руских предлога. Штавише, Русија би могла да се нађе на челу покрета за нови поредак у трговини оружјем, с обзиром да је међународни систем мониторинга у оквиру контроле поштовања споразума о забрани нуклеарних проба већ данас у стању да контролише широк спектар извора, укључујући и оне на које се односи Међународни споразум о трговини оружјем.

Аутор је експерт Центра за политичка истраживања Русије.

Росијскаја газета. Сва права задржана.