Коме треба штит а коме мање нуклеарних бомби?

Тешко је предвидети шта је спреман Барак Обама да понуди Владимиру Путину у замену за мекшу позицију Русије по питању ПРО. Највероватније ће се то свести на још један покушај убеђивања руског председника да амерички систем ПРО у Европи није усмерен против Русије и да су могућности тог система крајње ограничене у погледу утицаја на руски потенцијал нуклеарног одвраћања.

Недавна размена порука између двојице председника у целини је потврдила суштинско разилажење двеју страна по овом питању. Русији је, као што су њени представници у више наврата изјављивали, потребно више од онога што нуде САД – потребан јој је правно обавезујући споразум који би гарантовао да ПРО није усмерен против Русије.

Тешко да ће Американци испунити руске захтеве. Они су већ једнострано напустили споразум о систему ПРО из 1972, и свакако нису то учинили да би сада, 11 година касније, склопили другу верзију истог споразума, и то у јеку реализације антиракетног штита. Уосталом, ни Сенат САД никада неће допустити потписивање било каквог споразума који би ограничио развој ПРО. Републиканци су то више пута нагласили, а они контролишу Сенат.

Графикон: Светски нуклеарни арсенал

Са друге стране, треба схватити разлоге спремности САД да траже компромис по питању ПРО. За Обаму је крајње важно (како из личних, тако и из политичких побуда) да настави процес смањења нуклеарног арсенала Русије и САД. Он је у мају 2009. у Прагу најавио амбициозни програм смањења опасности од нуклеарног рата, а резолуција Сената, донета приликом ратификације новог СТАРТ-а, захтева од њега да започне преговоре са Русијом о смањењу руског арсенала нестратешког нуклеарног оружја. Али нису то једини разлози.

Стиче се утисак да је Обами веома стало да уђе у историју као политичар коме је главни спољнополитички приоритет било смањење опасности од избијања нуклеарног рата и који је практично реализовао већину својих планова, доказавши самим тим светској заједници да он није без разлога добио Нобелову награду за мир.

Да ли Русија напушта споразуме о нуклеарном разоружању?
Русија може иступити из споразума о ограни­ча­ва­њу стратешког офанзивног наоружања СТАРТ-3. Док Запад позива Москву да смањи свој нукеларни арсенал, реалност у свету је таква да многима нова трка у најопаснијем наоружању изгледа неизбежна.

Да ли је Русији потребно даље смањење нуклеарног наоружања, нарочито нестратешког? Уверен сам да јој уопште није потребно. Пре свега, Русији одговара максимална количина бојевих глава и ракета стратешког офанзивног наоружања која је прописана у новом СТАРТ-у. Поред тога, програми модернизације и развоја стратешких нуклеарних снага састављени су и реализују се управо за те бојеве главе и ракете. Било би чудно (благо речено) да Русија пристане на даље смањење наоружања (например, до 1000 бојевих глава, како предлажу водећи амерички експерти) у условима интензивног повећавања антиракетног потенцијала САД.

Што се тиче смањења нестратешког нуклеарног потенцијала Русије, ту је ситуација још очигледнија.

Ствар је у томе што се улога нестратешког нуклеарног наоружања у војним доктринама Русије и САД уопште не може поредити. Сједињеним Америчким Државама из разумљивих разлога (на северу савезник, и на југу скоро савезник, на западу и истоку океан) није ни потребна таква врста нуклеарног наоружања за одбрану своје националне територије. Америчко нестратешко нуклеарно оружје углавном има политичку функцију да учвршћује такозвану трансатлантску везу.

Радар окренут на запад
У Калињинградској Области, на најзападнијој тачки Русије, у присуству министра одбране Сергеја Шојгуа у огледно-борбено дежурство постављена је радарска станица високе оперативне готовости „Вороњеж-ДМ“. То је један од корака које Москва предузима поводом проблема америчке ПРО коју Пентагон намерава да размести по границама наше земље, што би имало директан утицај на потенцијал нукеларних снага Русије.

Ту функцију би временом у потпуности могао да преузме нови европски сегмент глобалног система противракетне одбране САД. Због тога Вашингтон без много бојазни може да прихвати руски захтев да сав свој арсенал нуклеарног стратешког оружја размести на својој националној територији као неопходан услов за почетак преговора о смањењу еквивалентног руског арсенала.

Што се тиче Русије, нуклеарно стратешко оружје у њеној војној доктрини има улогу регионалног средства за нуклеарно одвраћање, јер Русија на својим границама има читав низ земаља које поседују нуклеарно оружје или теже ка томе.

Стога су узалудни сви покушаји убеђивања руског председника да прихвати даље смањење нуклеарног оружја у замену за транспарентност (и то узајамну) по питању програма ПРО.

Мислим да ће противракетни систем још веома дуго бити присутан као ометајући фактор у руско-америчким односима, уколико у септембарском сусрету руског и америчког председника не буде пронађено разумно компромисно решење. Обамино одустајање од размештаја било каквих елемената ПРО на територији Пољске и у водама Балтичког и Северног мора може омекшати позицију Русије.

И наравно, евентуални расплет по питању ПРО ни на који начин не треба да буде везан за почетак било каквог процеса даљег смањења нуклеарног оружја.

Аутор је генерал-лајтнант у резерви, старији потпредседник ПИР-Центра (Центар за политичка истраживања Русије).

Росијскаја газета. Сва права задржана.