Како распетљати односе Русије и Ирана?

У Исламској Републици Иран (ИРИ) 14. јуна 2013. одржани су председнички избори. Уз велику излазност бирача, насупрот мишљењу огромне већине руских стручњака, још у првом кругу победио је умерени конзервативац Хасан Рухани. Његова победа је великим делом заснована на подршци присталица Мохамада Хатамија и Али Акбар Хашеми Рафсанџанија, што је подразумевало велике промене у унутрашњој и спољној политици земље. Вероватно да су таква очекивања превелика, међутим известан компромис између Ирана и Запада је сасвим могућ, у том смислу и по питању нуклеарног програма. У ту сврху би на пример било сасвим довољно да се обустави процес обогаћивања урана са 5 на 20% у замену за ублажавање санкција Европске уније у банкарском сектору и у области поморске безбедности.

Друга ствар је то што нуклеарни програм у Ирану директно контролише духовни вођа ајатолах Али Хаменеи који и одређује руководиоца групе за преговоре са шест међународних посредника (Русија, Велика Британија, Кина, САД, Француска и Немачка) за решавање иранске нуклеарне кризе. Тренутно те функције обавља секретар Врховног савета за националну безбедност Ирана Саид Џалили који није спреман да потражи истински компромис са Западом. Када би уместо њега рецимо био ангажован вешти дипломата Али Акбар Велајати то би показало спремност духовног вође на прилагођавање спољне политике, што у потпуности одговара националним интересима не само Ирана него и Запада.

Било би наивно очекивати брзе резултате од Хасана Руханија. Он званично ступа на дужност тек у августу, а за формирање кабинета, чији ће лични састав одредити меџлис (скупштина) те земље, биће потребно још неколико месеци. Реално гледано нова влада ће почети са радом тек пред крај 2013, и то уколико њено функционисање на локалном нивоу не буду блокирали органи извршне власти који се великим делом састоје од присталица Махмуда Ахмадинеџада.

Тежње Ирана да смањи непотребну напетост са Западом и арапским монархијама свакако су добродошле. Међутим, далеко од тога да сви у земљи подржавају тај правац. Ситуација је још гора у окружењу где регионално вођство Ирана оспоравају Саудијска Арабија и Турска, а сваки покушај војне интервенције НАТО-а у сиријском оружаном сукобу директно угрожава интересе Ирана на Блиском Истоку. У таквим околностима је веома тешко да се обнове односи са спољним светом.

Нови Иран и Русија

Све претходно наведено директно је повезано са руско-иранским односима који залазе у сферу приличне неизвесности. Ако је за време владавине Махмуда Ахмадинеџада Москва више размишљала о томе да се избегну све извеснији израелски ракетно-бомбашки удари по иранским нуклеарним и војним објектима и на све могуће начине избегавала да буде увучена у сукоб са Западом, сада је све актуелније питање колико далеко иранско руководство може да иде у циљу ублажавања изузетно тешких финансијско-економских санкција Америке и њених савезника и партнера. Ту забринутост појачава један број страних стручњака, који уз посебну (пристрасну) реторику и у извесном смислу умишљене представе о стремљењу Иранаца ка западним облицима демократије, покушавају да представе Хасана Руханија као реформатора, што он никада није био.

А у ствари што се тиче Ирана, ради се само о компромису, који се на Западу доживљава као низ уступака у замену за ублажавање санкција. Цела та ситуација је за горде Иранце мало прихватљива. Поврх тога, такав приступ не узима сасвим у обзир праву ситуацију у којој су могућности Запада да ограничи извоз иранске нафте све слабије, пре свега због неспремности Кине, Индије, Јапана, Јужне Кореје и Турске да учествују у томе, док са друге стране буџет Ирана све више формирају други извори прихода.

Москва против примене законодавства САД на цео свет
Намера Вашингтона да заплени имовину и замрзне рачуне компанија које сарађују са Ираном изазвала је револт у руском Министарству спољних послова.

Нема сумње да развој руско-иранских односа умногоме зависи од односа обе земље са Вашингтоном. У случају сукоба расте потреба за координацијом заједничких напора да се ублажи утицај САД на регионалном нивоу. Уколико се односи са САД побољшају, онда постоји и извесна могућност да чак дође и до трилатералне сарадње. Горе би било ако би Иран кренуо да тражи компромис са Западом, а Русија не буде у могућности да га пронађе по питању противракетне одбране, то би учинило немогућим било какве преговоре о смањењу не само нуклеарног наоружања већ и конвенционалног. У том случају би између Москве и Техерана дошло до напетости на бази прилично сложених билатералних односа који су последица не само антииранског споразума „Гор–Черномирдин“ из средине 1990-их него и низа других каснијих догађаја. Конкретно, Иранци не могу да опросте Русији што је одбила да им прода противавионске ракетне системе С-300, као и, како они сматрају, свесно кашњење у изградњи нуклеарне електране „Бушер“. Садашње иранско руководство је такође створило доста проблема за Москву, између осталог неиспуњавањем преузетих обавеза у нуклеарној сфери. Све је то послужило као основа за формирање „опрезног“ партнерства између две земље.

Из садашње перспективе је тешко прогнозирати даљи развој руско-иранских односа, чак и у краткорочној перспективи. Њихова очигледна нестабилност, условљена не само исходом председничких избора у Ирану већ и слабошћу трговинско-економских односа, разликама по питању националних интереса у Авганистану, Сирији и неким другим земљама, затим тежњама Ирана да створи затворени нуклеарни горивни циклус који би могао да послужи као научно-технолошки предуслов за развој нуклеарног оружја, као и разним историјским и културним разлозима. Све то јасно захтева да Москва и Техеран изнађу нови приступ у развоју међусобних односа, растерећених од политичке условљености и промена на регионалном нивоу. Тек тада ће две земље моћи да уђу у право партнерство у сфери политике, економије и безбедности.

Аутор је директор Центра за друштвено-политичка истраживања.

Росијскаја газета. Сва права задржана.