Три групе узрока успоравања руског економског раста

Илустрација: PhotoXPress.

Илустрација: PhotoXPress.

Без обзира на недавне добре вести по којима је Русија по бруто домаћем производу претекла Немачку и постала прва економија Европе - почетак 2013. је за руску економију био помало траљав. Наиме, после првог квартала је забележен спорији раст бруто домаћег производа од 1,6% у односу на 2,0% у истом периоду прошле године. Овај успорени раст - што је проблем који хитно мора да се реши - има три групе изрока.

За цело прво полугође 2013. показатељ економског раста у Русији највероватније ће бити испод 2,0%. Наравно, руски показатељи су у складу са општом тенденцијом успоравања економског раста у целом свету, тако да у овој ситуацији треба анализирати конкретне разлоге наглог опадања темпа економског раста и видети може ли се ту нешто предузети. Поред стицаја околности (преступна година, топло време у фебруару у Русији и Европи, као и раст цена намирница и слаба пољопривредна производња у току прошле године) ја ту видим три групе узрока и сматрам да на сваку треба различито реаговати.

Прва група су глобални узроци структурне природе. Завршетак циклуса раста цена сировина снажно утиче на руску економију. Прво, приходи буџета више не расту ранијим темпом, због чега држава мора пажљиво да приступа питању повећања расхода (ове године повећање расхода буџета номинално треба да износи око 3%, за разлику од 18% колико је износило 2012). Друго, компаније сировинског сектора, суочене са глобалном ситуацијом у којој постоји вишак производних капацитета (на пример, у металургији), једноставно нису више мотивисане да инвестирају у стварање нових производних капацитета. Управо смањење државних инвестиција, као и инвестиција приватних компанија сировинског сектора, узрок је тако слабих показатеља динамике инвестиционих активности у овој години.

Тек би раст од 4,0-4,5% годишње омогућио Русији да се у светском економском надметању постепено приближи водећим земљама.

На ову групу проблема руска власт треба да реагује пре свега тако што ће демонстрирати смањење утицаја волатилности цена нафте на руску економију, повећање значаја унутрашњег тржишта за читав низ извозних производа, као и активнију диверзификацију извоза и развој производње која ће заменити извоз. Да би се смањила зависност од волатилности цена нафте потребно је строго се придржавати недавно усвојеног буџетског правила и можда увести сличну схему и у девизно тржиште. Реализација програма повећања ефикасности државних расхода треба да омогући да се добије „више, али за исти новац“. Активан развој грађевинарства, машиноградње и петрохемије може да постане извор раста и за гасну индустрију и металургију у овим временима која су прилично тешка за глобална тржишта. Раст обима извоза пољопривредних производа и раст степена локализације производње аутомобилске индустрије имају највише шансе да постану извор побољшања ситуације везане за спољноекономске билансе.

Друга група су локални узроци структурне природе. Ту се могу издвојити проблематична демографска ситуација (стагнира број становника у радноспособном добу, без обзира на први позитиван природни прираштај после 1991), низак степен мобилности радне снаге, постојање „уских грла“ у руској инфраструктури, висока оптерећеност производних капацитета, неразвијеност локалног финансијског тржишта и локалне базе дугорочних инвеститора, и, најзад, инвестициона клима која је далеко од идеалне. На пример, већ на основу демографског фактора је јасно да постоји само један начин да се достигне раст руске економије, а то је да се повећа капитална интензивност и продуктивност рада запослених, што није могуће постићи без побољшања инвестиционе климе и бројних извора финансирања, као и без неопходне инфраструктуре.

У целини гледано, ово је веома важна група проблема. Она, наравно, није пресудна за успоравање раста економије у текућој години, али је пресудна за темпо њеног раста у наредних 5-10 година. Није тешко набројати решења ових проблема (повећање еластичности тржишта рада и ефикасности државних расхода, побољшање инвестиционе климе, знатно бржи раст обима инвестиција, посебно инвестиција у инфраструктуру, повећање ефикасности функционисања финансијских тржишта и стварање локалне базе дугорочних финансијских ресурса), али то није лако постићи. Па ипак, евидентно је да се власт креће у добром смеру, али би морала да се креће брже ако жели да резултат, тј. бржи темпо економског раста, већ сада постане видљив. На овом пољу има још много тога да се уради.

Трећа група су разлози цикличне природе. Горепоменуто успоравање раста државних расхода, у целини гледано, може бити добро, али само уколико се компензује активним растом приватних расхода. Међутим, данас и приватна потражња у економији расте далеко спорије него раније, с обзиром на успорену активност банковног кредитирања (како физичких, тако и правних лица) и раст депозитне активности становништва (што дефакто значи и раст коефицијента штедње, а самим тим и смањење потрошачке активности).

Реакција у таквој ситуацији може бити ублажавање монетарне политике (а будући да је садашњи ниво краткорочних каматних стопа на тржишту новца 6,0%, може се рећи да Банка Русије ту има доста простора за деловање), и требало би да се оно реализује заједно са низом макропруденцијалних мера, усмерених на ограничавање раста потрошачког кредитирања без покрића. Наравно, најважније је да се у таквом ублажавању не оде сувише далеко, јер би убрзање инфлације имало само негативне последице и анулирало би све што је постигнуто током претходних година.

Реализација свих поменутих мера омогућила би економији да најпре врати темпо раста на бриближно 2,5-3,0% (што је у складу са мојом проценом потенцијалног темпа раста руске економије у овом тренутку), а затим да се постепено приближава нивоу раста од 4,0-4,5% годишње. Такав раст би био већи од просечног у свету (и то прилично већи, ако се гледа по глави становника), што би омогућило Русији да се у светском економском надметању постепено приближи водећим земљама.

Аутор је главни економиста руске банке „ВТБ Капитал“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.