Вашингтон гледа Москву са висине

Стиче се утисак да би Обама и без случаја „Сноуден“ некако нашао разлог да ипак откаже посету Москви, и да се не сусретне насамо са Путином (засада није отказао долазак на самит „двадесеторице“ у Санкт Петербургу). Није случајно, на пример, што се сада на Западу потенцира прича о томе како су у Русији угрожена права лица нетрадиционалне сексуалне оријентације. Закон против пропаганде хомосексуализма (који се на Западу интерпретира као закон против ЛГБТ популације) који је Дума недавно усвојила био је за Обаму други јавни повод да одустане од самита, о чему се код нас мало говори. Суштина је, међутим, у томе да двојица председника више и немају неких посебних тема за разговор, јер су наши односи по свим актуелним питањима доспели у ћорсокак.

По питању Сирије није постигнут договор, нити ће бити постигнут (и поред тога што је руска позиција, по мом мишљењу, сасвим исправна). У погледу европског система противракетне одбране (ПРО) Американци никада неће пристати на уступке које би Москва третирала као адекватне, а главни драматични догађаји у тој сфери ће се одиграти кроз 10-15 година, када НАТО на челу са САД планира да достигне квалитативно нове техничке могућности одбијања ракетних напада и тиме битно подрије наш нуклеарни потенцијал. Можда из тога произилази Обамина иницијатива да се још више (за трећину) смањи нуклеарни потенцијал Русије и САД, на шта Москва уопште није реаговала, што је и разумљиво.

По питању Ирана Русија више неће пристати ни на какве уступке, јер ће САД покушати да нађу сопствени приступ новом иранском руководству када економија те земље већ буде довољно исцрпљена од санкција. Што се тиче Авганистана, када се 2014. знатно смањи војно присуство САД наше услуге везане за транзит војног терета неће више бити потребне. На светском тржишту енергената сада долази до таквих промена после којих коначно више нису актуелни разговори с почетка века о могућој руско-америчкој енергетској стратешкој сарадњи. Што се тиче трговине и економије у целини, промет робе између наших двеју земаља неколико десетина пута је мањи него између Америке и Кине.

Свим овим околностима треба додати чињеницу да Америка не доживљава Русију као равноправног партнера, пре свега због разлика у величини економије и погледу на свет. Додуше, и кинески поглед на свет се драстично разликује од америчког, али то не смета Американцима да са Кином граде равноправне (мада умногоме и конфликтне) односе, јер се њихова узајамна економска зависност мери десетинама и стотинама милијарди долара.

Посебан проблем је лош лични контакт између Путина и Обаме. Обамин претходник Џорџ Буш Млађи је и поред свих неслагања као човек био ближи Путину. Односи између наших земаља су кроз историју увек сувише зависили од личног односа шефова двеју држава, тако да се неће битно побољшати докле год Обама и Путин буду на власти.

Истине ради треба истаћи да ипак нисмо у Хладном рату. Вероватно у садашњој политици Америке према Русији почиње нова дуготрајна етапа у којој ће кључна реч бити „игнорисање“.

Руски текст на сајту gazeta.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.