Постсовјетска Русија: реформе реформи ради квалитета живота

На тему последица распада Совјетског Савеза воде се бескрајни разговори. У њима учествују политичари на ТВ екранима, стручњаци разних профила на страницама штампе, сапутници у возовима, чланови породица у кухињи док испијају чај пред спавање. У овом чланку ћу навести неколико чињеница из живота руских грађана из три епохе: 1980-их, 1990-их и 2000-их година. Напомињем да ћу се бавити животом обичних људи.

СССР 1980-их

У мојој личној карти и данас стоји податак да сам рођена у Совјетском Савезу. При томе сам доживела и крај епохе Брежњева, тј. владавину оног лидера који данас, према подацима неких социолошких истраживања, ужива највећу популарност међу грађанима Русије. Како смо, дакле, тада живели?

С једне стране, почетком осамдесетих у СССР-у се поново појавила несташица робе. Квалитетни производи су се могли купити у престоницама република, у области Крајњег Севера, као и у главним градовима федералних субјеката Русије. У централној области Русије изван престоница (Москва и Лењинград) тешко је било набавити чак и кромпир, банана се сматрала за деликатес, а у продавницама сте могли да купите одећу која је била толико демоде, да су жене масовно похађале курсеве кројења, шивења и плетења како би се могле обући бар нешто „модерније“.

С друге стране, тада смо, као и данас, користили велика достигнућа Совјетског Савеза, а то су свима доступно бесплатно школовање и здравствена заштита. Према Уставу из 1977. грађанима СССР-а је било загарантовано право на бесплатно школовање на свим нивоима, од основног до високог образовања. Заправо, још је почетком 1930-их 98% свих дечака и девојчица у градовима и селима похађало бесплатне основне школе; почетком 1960-их деца су масовно стицала барем осмогодишње образовање. Здравствена заштита је била бесплатна од 1917. Медицинске услуге су у пракси из године у годину постајале све доступније становништву, најпре у градовима, а затим и по селима и у једном тренутку је постала заиста доступна свима, укључујући и становнике најизолованијих крајева.

Као треће, у СССР-у осамдесетих година још увек је спровођен строг систем регистрације грађана по месту боравка, чије се жалосне последице осећају и до данас: грађани деле једни друге према „престижу“ на становнике престонице и становнике провинције. Некада су они који заврше факултете у Москви и Лењинграду након школовања морали да оду у места где би им био понуђен посао у струци или да се врате у место из којег су дошли. Могли су да остану у престоници само ако би склопили брак са неким ко у престоници има стално место боравка (или, наравно, ако би им тамо био понуђен посао).

30 година од смрти доброг друга Брежњева
10. новембра 1982. преминуо је чувени председник Председништва Врховног Совјета СССР-а, Леонид Брежњев. Пуних 18 година он је управљао совјетском суперсилом, а када је умро, са њим је завршена читава епоха која је ушла у историју као „доба застоја“.

Русија 1990-их

Идол омладине с краја 1980-их и почетка 1990-их, певач Виктор Цој, јасно је изразио расположење овог периода речима: „Промене! Очекујемо промене!“. Деведесете су заиста биле доба промена. За многе било је то време остварених снова, али за многе друге време изневерених очекивања.

Почетак 90-их обележила је по злу позната приватизација, тј. прерасподела совјетског државног иметка међу приватним власницима. Као резултат, са једне стране су се појавили богаташи и „олигарси“, а са друге су због инфлације десетине милиона Руса за неколико месеци 1992. изгубили сву своју уштеђевину.

С правом осуђујући последице приватизације предузећа и обезвређења штедње, често заборављамо чињеницу да је већина нас тада постала власник свог стамбеног простора. Почетком 90-их је преко 70% совјетских породица живело у градовима, а већина њих у становима које су добили на основу запослења. Формално, они нису били власници ових некретнина. Право да готово бесплатно приватизују ове станове стекли су 1992. Ово право важи и данас, а већ га је искористило око 80% корисника станова.

Русија у 21. веку

Док су деведесете биле доба наглих промена, почетак новог века донео је Русији „постреволуционарну“ стабилност. Ја бих то описала овако: није дошло до преиспитивања најважнијих резултата реформе из деведесетих, већ се на њима даље градило.

Када је 2000. Владимир Путин дошао на власт, прогласио је за приоритет владавину закона. За време Горбачова акценат је био на „транспарентности“; за време Јељцина на „демократизацији друштва и бирачком праву“. Након реформе судства у првој деценији 21. века широм Русије је почео да се примењује поротни систем суђења. Према подацима Врховног суда РФ за 2005, око 20% осумњичених за кривична дела жели да им суди суд са поротом. Све у свему, правна свест становника Русије је значајно промењена и они се у свим сферама живота све чешће „позивају на закон“.

Осим тога, током прве деценије 21. века новчана примања руских грађана убрзано су се увећавала, надмашивши ниво зарада у СССР-у, што је утицало и на побољшање квалитета живота. Светска банка је 2012. први пут у историји уврстила Русију међу земље са високим примањима. Бруто домаћи производ по глави становника мерен у текућим ценама 2012. је износио 14.037 америчких долара, тј. био је 4 пута већи него 1989. Већ 2003. бруто домаћи производ и бруто национални производ по глави становника према паритету куповне моћи надмашили су ниво из 1989. и износили 9254,5, односно 8970,0 међународних долара.

Према статистичким подацима, просечна зарада у Русији износи око 30 хиљада рубаља (око 900 америчких долара). У Москви, где данас може да се настани сваки грађанин Русије који то жели, просечна зарада је већа за преко 50% и у 2012. је износила 48 хиљада рубаља месечно (1460 америчких долара). Најзад, према новом предлогу закона, који ће се у најскорије време наћи пред посланицима Думе, минимална месечна зарада за пуно радно време износиће 18000 рубаља (550 америчких долара), а минимална цена радног сата биће 100 рубаља (3 америчка долара).

Руска привреда прва у Европи
Према најновијим подацима Светске банке руска привреда је престигла све земље Европе и заузела 5. место у свету по свом бруто домаћем производу. Уз то се предвиђа да ће у будућности јаз између Руске Федерације и остатка Старог континента наставити да још више расте. Поред свега тога, Светска банка је Русију почетком јула пребацила у групу земаља са високим националним дохотком по глави становника.

При томе у савременој Русији држава и даље гарантује бесплатну здравствену заштиту (без обзира на радни статус) и школовање (средње образовање је бесплатно за све, а високо образовање је бесплатно према резултатима конкурса).

И најзад, крајем прве деценије 21. века демографска ситуација у Русији се коначно поправља, што сведочи о томе да становништво има поверења у будућност. Мере стимулисања наталитета које се примењују од 2004. такође су одиграле извесну улогу. Тренд смањења броја становника 2009. је заменио тренд лаганог пораста, и од тада се становништво сваке године увећава за око 200 хиљада људи. Према проценама стручњака, на једну жену у Русији у просеку долази 1,6-1,7 деце. Према овом показатељу Русија је већ достигла највиши ниво у Источној Европи и чак надмашила просечне вредности у Европској унији. (Ради поређења: на последњем месту према стопи фертилитета у свету је Сингапур, где она износи 0,79; у Јапану је 1,39, у Немачкој 1,42, у Кини 1,55, док у Европској унији у просеку износи 1,58).

Закључак

Разговарајући са милион некадашњих совјетских грађана о СССР-у и његовом распаду вероватно ћете чути милион различитих мишљења. Не претендујући да исцрпно прикажем историјске чињенице, надам се да сам у овом тексту успела укратко да представим једну слику краја Совјетског Савеза и његовог претварања у савремену Русију.

Росијскаја газета. Сва права задржана.