Експерти УН као део медијског рата око Сирије

Карикатура: Алексеј Иорш.

Карикатура: Алексеј Иорш.

Група експерата УН допутовала је у Сирију и почела са радом на месту где се претпоставља да су извршени најновији хемијски напади. Руски стручњаци су већ вршили анализу узорака узетих у Кан ал-Асалу и дошли до закључка да су побуњеници ти који су употребили хемијско оружје. Међутим, чак и ако експерти УН подрже руску верзију, тешко да ће амерички законодавци преиспитати одлуку о пружању војне помоћи „опозицији“.

Планирано је да мисија експерата УН траје две недеље, али се у случају потребе може продужити. Експерти УН на челу са шведским научником Акеом Селстромом пре свега треба да посете Кан ал-Асал, приградско насеље Алепа где је према званичним подацима 19. марта ове године у хемијском нападу погинуло 26 људи, а 86 задобило теже или лакше облике тровања. 

Раније су експерти из Руске Федерације већ вршили анализу узорака узетих у Кан ал-Асалу и дошли до закључка да су побуњеници ти који су употребили хемијско оружје. Руски експерти су скренули пажњу на то да је као носач хемијског оружја коришћена својеручно направљена невођена ракета „Башаир-3“. Такве ракете прави група која је повезана са „Слободном сиријском армијом“. Осим тога, ракета је поред сарина садржала и хексоген, експлозивну супстанцу која се не примењује у стандардном хемијском наоружању. Индикативно је да отровна супстанца није садржала хемијске стабилизаторе који су неопходни за њено трајно складиштење, што значи да највероватније није узета из војног арсенала.

Инцидент у Кан ал-Асалу изгледа као невешта провокација, утолико пре што би за званичну власт Сирије такав корак био неопростива глупост. Војни ефекат таквог напада је крајње сумњив, а негативна реакција у светским медијима је крајње очигледна. Ако би Башар Асад помислио да нема шта да изгуби и заиста кренуо да уништава опозицију уз помоћ гаса, онда би то више личило на операцију „Ал-Анфал“ у Ираку, када су по наредби Садама Хусеина побијене хиљаде Курда.

Рекло би се да је задатак мисије УН једноставан: треба потврдити или демантовати информације о примени хемијског оружја, а такође истражити ко је заиста могао да користи бојево оружје напуњено отровним супстанцама. Међутим, није све тако једноставно, јер закључци експерата могу да имају далекосежне политичке последице. САД и њихови европски савезници позвали су се управо на примену хемијског оружја од стране владиних трупа када су изјавили да је Асадов режим прекорачио „црвену линију“ и кренули у отворено пружање војне помоћи побуњеницима. 

Наравно, чак и ако експерти подрже руску верзију, тешко да ће амерички законодавци преиспитати одлуку о пружању војне помоћи. Велике силе то не раде. Али такав исход може утицати на америчко јавно мњење које је против озбиљнијег мешања у сиријску кризу. Закључци експерата УН биће још један аргумент за оне снаге у САД и Европи које не желе даље увлачење у бесмислени конфликт, утолико пре што су од тог конфликта засада неку корист имали само радикални исламисти.

У сваком случају, развој ситуације у Сирији зависи од позиције спољних сила. Вештачки створена криза не може дуго трајати ако се не потхрањује из иностранства. Ако се опозиција у Сирији не потхрањује новцем, наоружаним јуришницима и оружјем са Запада и из земаља Персијског залива, она ће за пар месеци изгубити дах. Додуше, то би се вероватно догодило и са Асадовом владом, којој помажу Иран и Русија.

Сада се, међутим, спољна помоћ све више доводи у питање. САД су свесне да у Сирији неће брзо доћи до победе као у Либији, да тај рат много кошта и да силе лојалне Западу немају много шансе. Изгледа да би Обама драге воље „опрао руке“ од читаве операције, али не зна како да то учини, а да при томе не доведе у питање међународни престиж Америке.

И Саудијска Арабија постаје нервозна. Ријад је, према једним изворима, покушавао преко принца Бандара да усагласи са Кремљом услове окончања ратних дејстава, а према другим изворима обећавао је Русији кредите и уговоре о куповини нових партија наоружања желећи тако да поткупи Москву. Ресурси су потребни и за одржавање стабилности у Египту, јер колапс у овој земљи прети да озбиљно дестабилизује читав регион. 

Додуше, Обаму нико не приморава да се јавно одрекне сиријске опозиције. Довољно ће бити да једноставно престане да им шаље новац, па ће тај терет аутоматски прећи на остале спонзоре. У стању колебања и закулисних преговора довољно је да само један спонзор напусти игру, па да то изазове ланчану реакцију.

Аутор је доцент на катедри за оријенталистику Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО).

Росијскаја газета. Сва права задржана.