Ако не знаш шта да радиш - удри!

Карикатура: Алексеј Иорш.

Карикатура: Алексеј Иорш.

Када је пре четири године Барак Обама примао Нобелову награду за мир, своју беседу је посветио теми праведних и неправедних ратова. Тобоже, у неким случајевима рат није само неопходан, него је и неизбежан. Како је само погодио? Вероватно зато што данас, после краха СССР-а, нема бојазни да ће локални сукоб прерасти у светски рат, и све почиње после понављања једног истог примитивног сценарија.

Нобеловац Барак Обама није стигао ни да заврши „неправедан“ рат у Ираку, а већ је морао „праведно“ да ратује у Либији. Сада још нису отишли из Авганистана, а осећај праведности већ их вуче на сиријски фронт. Тешко ли је бреме глобалног лидера! Све време мора да потврђује своју надмоћ како се други у чопору не би охрабрили...

Најжалосније је што иза целе приче о бомбардовању Сирије по свој прилици не стоји никаква стратегија, нити било какав јасно формулисани циљ којим би се такво деловање бар могло објаснити. Политика се свела на идеолошке рефлексе и природне инстинкте.

Догађаји у Сирији и око ње буде сећање на све досадашње случајеве међународних интервенција, почев од 1990-их. Ту је и загонетна примена отровних супстанци која невероватно подсећа на провокацију и истог тренутка се претвара у casus belli. Ту су и деца која умиру од гушења, као и други срцепарајући кадрови на које нико не може остати равнодушан. Ту је и „коалиција добровољаца“, спремних да учествују у освети злочиначком режиму.

Чудно звучи, али данас нема начина да се извесне информације провере тако да све стране у конфликту не сумњају у поузданост те провере. У годинама Хладног рата је свакако било места за провокације, али тада су се на највишем спрату светске хијерархије налазиле две суперсиле које су пре свега биле заинтересоване да се ништа не дешава мимо њихове воље, а поред тога су схватале да је цена сплеткарења нуклеарни конфликт, и да је он недопустив. У условима напетог нуклеарног одвраћања било је неопходно увек имати могућност да се моментално процени који конфликт заиста представља опасност, а где се ради о технологији вештачког изазивања ескалације конфликта којим се заправо може управљати.

У годинама Хладног рата је свакако било места за провокације, али тада су се на највишем спрату светске хијерархије налазиле две суперсиле које су схватале да је цена сплеткарења нуклеарни конфликт, и да је он недопустив. Данас, међутим, војнополитички и идејни клинч више не функционише, јер нема бојазни да ће локални сукоб прерасти у светски рат.

Данас, међутим, војнополитички и идејни клинч више не функционише, јер нема бојазни да ће локални сукоб прерасти у светски рат. Свеопшта транспарентност информација и привидно обиље података о ономе што се догађа нису резултирали бољим разумевањем процеса, него су, напротив, претворени у објекат манипулације. Еродирала је и институција независних посматрача који се ослањају на општеприхваћени мандат УН. Поверење у посматрачке мисије поткопано је услед метаморфоза и катаклизми којима је организација УН била изложена у годинама после Хладног рата. Она је често игнорисана, тј. акције су предузимане без њеног одобрења, или је њен мандат произвољно тумачен. Тешко је рећи каква је заправо била улога инспектора УН у Ираку или посматрача ОЕБС-а у Југославији: да ли да учине све како не би дошло до рата, или напротив, да убрзају његов почетак.

Ангажовање посматрача најчешће не доприноси толико разоткривању истине, колико подиже ниво свеопштег манипулисања и доводи информациони рат до усијања. Ако пак „сумњиви режим“ одлучи да одбије сарадњу са међународним посматрачким мисијама у страху да ће оне бити пристрасне или ће се руководити сопственим схватањем суверенитета, онда то практично аутоматски постаје доказ да се нешто крије од посматрача. Изгледа да Башар Асад то схвата, за разлику од Садама Хусеина, али тешко да ће то његово схватање било шта моћи да промени.

Од компликованог сплеткарења до примитивног сценарија

Још више забрињава утисак да се у 21. веку нешто догодило са дипломатијом. Некада су лукави емисари водећих држава сплеткарили, склапали тајне споразуме, водили компликоване преговоре у којима је рат био крајње, али сасвим легитимно средство (уколико, наравно, није реч о силама које нису скривале своје агресивне амбиције и тежњу ка војној експанзији).

Сада се, међутим, сваки пут понавља један исти, прилично примитиван сценарио. У земљи на коју цео свет обраћа пажњу избија (условно речено) унутрашњи конфликт. Најутицајније светске силе одмах пресуђују ко је у том конфликту „добар“, а ко „лош“. Даље почиње дипломатска активност за коју се унапред може рећи да је бесплодна и да јој циљ није посредовање у мирном регулисању конфликта и достизању резултата који би био прихватљив за обе стране, него приморавање „негативца“ на капитулацију. Затим „међународна заједница“ беспомоћно шири руке, јер више не зна шта да предузме, и најчешће се управо у том тренутку дешава некакав одвратни инцидент који је на ивици геноцида, после чега „то више не може да се трпи“. Тада се најмоћнија алијанса у историји човечанства свом силом обрушава на „негативца“ (то је готово увек власт у дотичној земљи) како би помогла „добрима“ да победе.

Оставимо по страни морал и правду, јер се политика њима не руководи. И без тих категорија све изгледа врло јадно. Најпре се акутни проблеми, чији корени често задиру дубоко у историјску конфронтацију двеју нација, своде на обичну црно-белу схему. Затим господари света безуспешно покушавају да схвате зашто је све кренуло наопако и зашто се испоставило да су „добри“ толико незахвални.

И најзад, најжалосније је што иза свега тога по свој прилици не стоји никаква стратегија, нити било какав јасно формулисани циљ којим би се такво деловање бар могло објаснити. Политика се свела на идеолошке рефлексе и природне инстинкте. Рефлекси подстичу да се у свакој ситуацији одреди „исправна страна историје“ како би у датом тренутку било могуће прећи на ту страну, тј. прилагодити се околностима. А инстинкти саветују: ако не знаш шта да радиш – удри! Некако је све то сувише просто за 21. век, у коме свет постаје све сложенији и несхватљивији.

Росијскаја газета. Сва права задржана.