Опасне последице америчке „изузетности“

Карикатура: Алексеј Иорш.

Карикатура: Алексеј Иорш.

Критика америчке самопрокламоване „изузетности“, коју је у „Њујорк тајмсу“ потписао Владимир Путин, изазвала је праву буру у САД. Међутим, самозадовољно осећање Американаца да су изузетни није оправдано, имајући у виду број и суровост агресивних ратова које је њихова земља водила и њену селективну примену „вредности“ која остављања хаос за собом широм света.

Један сегмент ауторског чланка руског председника Владимира Путина у „Њујорк тајмсу“ изазвао је праву буру у америчким интелектуалним круговима. Ради се о закључку писма где се он посебно осврнуо на амерички став о сопственој „изузетности“: „Веома је опасно подстицати људе да себе доживљавају као изузетне, без обзира чиме је то мотивисано. Постоје велике и мале земље, богате и сиромашне, оне са дугом демократском традицијом и оне у којима је демократија тек на зачетку. И њихове политике такође су различите. Сви се ми разликујемо, али када од Бога тражимо благослов, не смемо заборавити да нас је све створио једнаким.“

Америка је далеко испред других земаља по броју ратова које је водила и по актима агресије које је починила. САД су једина држава која је у историји употребила нуклеарно оружје. Све набројано заиста чини Америку „изузетном“, али у најнегативнијем могућем контексту.

Путин није отворено довео у питање право Америке да тврди да је изузетна, али је то заправо суштина изреченог у писму. Узмимо као пример питање неједнаких примања. У недавној панел-дискусији о тој теми коју је организовао сајт CNNMoney.com, бивши амерички министар за рад Роберт Рајх изнео је шокантан податак да 400 најбогатијих људи у САД поседује више богатства од 150 милиона Американаца са дна социјалне лествице. Овде се не ради само о неједнаким примањима. Реч је и о неједнаком животном веку, неједнаком образовању. Када се у обзир узму расни односи у Сједињеним Државама, проблем неједнакости постаје још више изражен – и даље су расне предрасуде снажно присутне у америчком друштву.

Самозадовољно осећање Американаца да су изузетни није оправдано. Сваког дана у САД се у просеку изврши 87 убистава. Америка је далеко испред других земаља по броју ратова које је водила и по актима агресије које је починила. САД су једина држава која је у историји употребила нуклеарно оружје. Све набројано заиста чини Америку „изузетном“, али у најнегативнијем могућем контексту.

Вашингтон о примени „вредности“ говори упадљиво селективно. Једно мерило важи за Иран, а друго за Саудијску Арабију; на један начин се односи према Бахреину, а потпуно супротно према Сирији.

Довољно је погледати последице њене политике вођене у складу са идејом да је она „изузетна“ земља. Велики део света сматра да је лицемерно да САД тако нешто прокламују и зато је њихов углед све нижи. Вашингтон о примени „вредности“ говори упадљиво селективно. Једно мерило важи за Иран, а друго за Саудијску Арабију; на један начин се односи према Бахреину, а потпуно супротно према Сирији; за Газу је резервисан прилично крут став, док су према израелским актима насиља попустљиви – а све су ово ентитети једног истог региона.

Политика САД све више приморава мале државе, посебно осетљиве по питању безбедносне рањивости, да развију одбрамбене стратегије за заштиту од америчке агресије, што се заузврат негативно одражава на систем безбедности у свету. У међувремену, осећај „изузетности“ наводи САД да поступају мимо оквира међународног права и Повеље УН и на тај начин се стварају опасни преседани и слаби светска организација, која упркос својим недостацима остаје једини механизам за очување мира и подстицање развоја у свету.

Доктрина америчке „изузетности“ открила је своје лоше стране у Авганистану и Ираку где уобичајен наступ САД није наишао на одобравање локалног становништва које држи до сопствене историје, традиције и културе. Иронија је у томе што се оцена успешности америчких интервенција у овим двема земљама данас своди на то колико ефикасно САД могу да повуку трупе из ратних подручја, а да притом избегну хаос и конфузију. Тешко је веровати да ће поменуте земље икада постати истински примери демократије по америчком стандарду.

Тврдње председника Барака Обаме да амерички идеали и принципи ову земљу чине „различитом“ и „изузетном“ представљају опасну доктрину. Она подсећа на идеју која се у Европи појавила пре око осамдесет година и за собом оставила стравичне последице. Веровање у сопствену „изузетност“ повећава опасност да се посегне за прекомерном употребом силе. Још су свежа сећања на ужасне злочине које су САД починиле у заливу Гвантанамо и у Абу Граибу, током војних акција предузетих под изговором изузетности.

Америчке војне интервенције у сувереним државама веома често су се завршавале тако што се већ сложена ситуација додатно погоршавала – примери за то су Хаити, Либерија, Сомалија, Авганистан и Ирак. То је оно што чини да сиријски проблем постане питање од изузетног значаја. Потпуно је јасно да је амерички став о изузетности поспешио разбуктавање трагичног грађанског рата у Сирији. Захваљујући правовременој руској дипломатској иницијативи заустављена је још један војна интервенција Обамине администрације, која је требало да буде спроведена у име поменуте доктрине. Сада треба пронаћи начин да Сирија поново изгради ово што је већ имала: свој посебан идентитет секуларног плуралистичког друштва у коме припадници различитих вера и етничких група живе једни поред других у миру.

М.К. Бадракумар је некадашњи индијски дипломата, активни коментатор и аналитичар спољнополитичких тема, специјалиста за Русију, Централну Азију, Пакистан, Иран и Блиски Исток. Редовно пише колумне за сајтове The Asia Times Online и Rediff.com, московски Фонд стратешке културе и индијске новине Deccan Herald.

Росијскаја газета. Сва права задржана.