Абхазија: 20 година независности под патронатом Русије

Много тога је Аббхазија успела да постигне за ових двадесет година. Прво, добила је међународно признање. Оно јесте ограничено, али је и то велики успех. Друго, република се полако, али сигурно опоравља од оружаног конфликта. Њен политички избор гарантују руски војници и граничари, као и финансијска подршка Русије. Треба, међутим, истаћи да политичке прилике у Абхазији имају неколико одредница које најчешће нису у центру пажње.

Пре свега, за делимично признату републику грузијски фактор више није одлучујући. Сада је у први план доспео утицај Русије са свим његовим погодностима, трошковима и противречностима. Руски војни патронат омогућава Абхазији да не размишља о непосредној војној опасности од стране Грузије. Са друге стране, Москва се не руководи апстрактним побудама, него логиком својих националних интереса.

То је недвосмислено ставио до знања шеф кабинета председника РФ Сергеј Иванов у недавном интервјуу за издање „Газета.Ru“: „Није тајна да ми трошимо милијарде на подршку Аббхазије и Јужне Осетије. То је новац од нашег пореза и ми за сваку рубљу хоћемо да знамо како и зашто је потрошена.“ Због тога Русија посвећује толику пажњу контроли стратешких објеката (железнице и поморске инфраструктуре, која је нарочито важна у вези са нерегулисаним руско-украјинским односима), као и отварању абхаског тржишта за руске средње и велике компаније.

Абхазија, напротив, помало зазире од планова као што је истраживање резерви нафте у Црном мору или изградња пруга из република у западном делу руског Кавказа ка Сухумију. Бојазан изазивају чак и руске инвестиције које би житељима Абхазије могле обезбедити нова радна места и нове могућности. Оне се доживљавају као ризик, јер се сматра да би проузроковале све већу зависност од Русије. Абхаски бизнис не може бити конкуренција руском капиталу, а политичари делимично признате републике, за разлику од њихових колега из Јужне Осетије, не виде своју будућност у уједињењу са моћним суседом.

Услед тога постоји озбиљна противречност између тежње Абхазије да реализује свој државни пројекат са једне стране, и војнополитичке и социјално-економске зависности од Русије са друге. И док абхаске власти такву бојазан помињу углавном у кулоарима, опозиција о томе говори отворено. Проруски геополитички избор је консензус абхаских елита. Међутим, много им је теже да учине заједнички корак, рецимо, по питању везаном за поштовање имовинских права грађана Руске Федерације у Абхазији. Још увек се не може говорити о системском решењу тог питања. И данас се, као и раније, блокирају позитивне судске пресуде о враћању права на имовину, и то чине како поједини локални функционери, тако и „утицајне групе“ које владају из сенке.

Друго, чврст стратешки спој између Москве и Сухумија неизоставно ће се одразити и на друге сфере абхаске политике. Уочи зимске олимпијаде у Сочију Абхазија је у извесном смислу постала „интересантна“ за севернокавкаско исламистичко подземље. У недавном убиству руског дипломате Дмитрија Вишерњова у Сухумију Истражни комитет Русије налази севернокавкаски траг, а главни осумњичени је Јусуп Лукајев, родом из Чеченије. Он је стављен на листу лица која представљају опасност за предстојеће игре у Сочију.

Тбилиси признаје „грешке“ из 2008.
8. августа 2008. почео је петодневни рат између Русије и Грузије, који се завршио стављањем Абхазије и Јужне Осетије под заштиту руске војске и формалним признавањем независности ових територија од стране Москве. Уочи ове годишњице високи представник владе Грузије изјавио је да Тбилиси „признаје драматичне грешке“ које су тада допуштене.

Радикални исламизам није дубоко укорењен у Абхазији. Према подацима различитих социолошких истраживања, од укупног броја становника ове републике само је 16% оних који се изјашњавају као муслимани. Већина житеља Абхазије нема никакве везе ни са тероризмом, ни са радикалном интерпретацијом ислама. Па ипак, било је покушаја продора исламиста у републику. „Џемат Абхазија“ (који се позиционирао као фракција „Емирата Кавказ“) имао је двадесетак чланова и фактички је ликвидиран 2011-2012. Пре тога је било неколико атентата на представнике Духовне управе мислимана Абхазије (у августу 2007. је убијен имам Хамзат Гицба, а у јулу 2010. Емик Чакмач-оглу, представник управе у Гагријском рејону и члан Друштвене коморе Абхазије).

Према томе, све потешкоће које има Абхазија нису отклоњене победом у оружаном конфликту са Грузијом и каснијим признањем од стране Русије. Уместо једних изазова појавили су се други. У руско-абхаским односима постоје извесне противречности и проблематични моменти. Уосталом, историја сведочи о томе да савезници проверавају чврстину своје сарадње превазилажењем размимоилажења и неподударности у гледиштима. Укратко речено, и велика Русија и мала Абхазија треба системски и рационално да сагледају чињеницу да се ситуација мења, да више није довољно сећати се ранијих достигнућа и да међусобне односе сада треба испуњавати новим садржајима.

Сергеј Маркедонов је научни сарадник Центра за стратешке и међународне студије у Вашингтону (САД).

Росијскаја газета. Сва права задржана.