Како бити „изузетан“ у мултиполарном свету?

Карикатура: Алексеј Иорш.

Карикатура: Алексеј Иорш.

Осећај сопствене „изузетности“ као један од главних стубова америчке идеологије и једна од магистралних традиција америчке спољне политике крајње тешко се уклапа у идеју мултиполарности. Може се чак рећи да је „изузетност“ можда и најважнији разлог што је Америци тако тешко да прихвати реалност мултиполарног света.

Да ли је осећај сопствене „изузетности“ најважнији разлог што је Америци тако тешко да прихвати реалност мултиполарног света и одустане од своје привржености улози лидера као парадигме америчке спољне политике и уопште филозофије учешћа САД у међународним односима?

Није случајност што Америка нема искуство учешћа у међународном поретку као равноправан чинилац, као један од центара вишеполарног света. Ту фазу је она прескочила.

„Изузетност“ претпоставља да су САД на својој територији створиле најбољи, најнапреднији, најпрогресивнији и најљудскији („human friendly“) социјално-политички систем, тј. најбољи „system of governance“, и да је тај систем оријентисан на заштиту људских и грађанских слобода, у чијем центру су индивидуа и њена слобода, њена права и њени интереси. Историјски гледано, у 18. и почетком 19. века то је заиста било тако. Због тога је „изузетност“ постала идеолошки темељ изолационистичке политике САД, спровођене све до средине 20. века. Није ни постојао бољи начин да се очува јединствени амерички систем и начин живота у условима када су светом господариле европске империје које су идеолошки биле супротстављене Сједињеним Америчким Државама.

Затим, када су САД прешле на интернационалистичку спољну политику „изузетност“ је постала идеолошки темељ њихове привржености улози лидера. Није случајност што Америка нема искуство учешћа у међународном поретку као равноправан чинилац, као један од центара мултиполарног света. Ту фазу је она прескочила. У 18. и 19. веку, и у првој половини 20. века, САД нису учествовале у „туђем“ међународном поретку, а затим су у другој половини 20. одмах кренуле са стварањем сопственог америчког међународног поретка и наставиле у том правцу почетком 21. века.

Главни разлог таквог историјског тока опет је била „изузетност“. Та „изузетност“ не оставља могућност за равноправан дијалог, не допушта да САД постану један од центара моћи и не дозвољава равноправно учешће САД у систему доношења одлука, одређивања приоритета и стварања мултилатералног, а не америчког међународног поретка. Јер, забога, ко ће играти улогу лидера, ако неће земља са најбољим системом на свету и најнапреднијим начином живота, земља која је пионир у ширењу универзалних вредности?

„Изузетност“ је разлог што САД могу или да буду предводник у неком међународном процесу, или да у њему уопште не учествују. Трећа варијанта, тј. да буду равноправни учесник, није могућа.

У садашњим условима „изузетност“ подстиче САД да спроводе идеолошку спољну политику оријентисану на ширење демократије и поделу свих земаља света на демократске и недемократске, с тим што ове друге у спољној политици САД увек играју лошију улогу и заузимају ниже место.

Изузетност Русије, Кине, Јапана и Индије састоји се - према њиховом сопственом схватању - у њиховој културној непоновљивости, у томе што су те земље другачије од осталих, а не што су најбоље и најнапредније.

Проблем је, међутим, у томе што је мултиполарност неспојива са приврженошћу улози лидера и идеологизацијом спољне политике. САД нису у стању да ефикасно реализују своје важне интересе без помоћи и (утолико пре) насупрот мишљењу Русије, Кине, Индије и других земаља. У таквим околностима је потпуно контрапродуктивна улога лидера као једина прихватљива форма спољнополитичког учешћа и једина алтернатива изолационизму, као што је контрапродуктивно и идеолошко месијанство.

Све су то узроци дубоке кризе америчких спољнополитичких схватања и важни разлози због којих САД имају проблема у односима са „незападним“ центрима моћи у свету као што су Русија и Кина. А главни разлог је опет „изузетност“. Све док „изузетност“ буде темељ америчке спољнополитичке филозофије, неће бити краја проблемима у односима САД са другим светским центрима моћи који не признају ни водећу улогу Америке, ни универзалност њених вредности.

Проблем је у томе што САД, бар засада, нису у стању да одбаце концепцију „изузетности“. „Изузетност“ је толико битна за идентитет Америке и Американаца, за њихов идентификациони и културни код, да би одбацивање те концепције значило нестанак саме Америке.

Засада је тешко указати на евентуални излаз из ове ситуације. По свему судећи, САД ће пре или касније морати да нађу нешто између улоге лидера, изолационизма и равноправне сарадње, нешто што ће им омогућити да и даље доживљавају себе као изузетну нацију. Али такав преображај ће потрајати и неће бити лак.

Што се тиче „изузетности“ других земаља, оне се суштински разликују од америчке „изузетности“ која има изузетно изражен идеолошки карактер и заузима централно место у америчкој идеологији. Изузетност Русије, Кине, Јапана и Индије састоји се - према њиховом сопственом схватању - у њиховој културној непоновљивости, у томе што су те земље другачије од осталих, а не што су најбоље и најнапредније.

Таква изузетност сваку земљу побуђује на уздржавање од покушаја да свој модел развоја намеће другима, и само наглашава њену јединственост. Међутим, „изузетност“ САД је неодвојива од универзализма као другог стуба њихове идеологије, у складу са којим је Америка носилац америчких, али и универзалних вредности, пионир у стварању најбољег, универзалног система који одговара свим другим земљама.

Другим речима, изузетност свих осталих центара моћи одлично се уклапа у садашњу мултиполарност света. Нико осим Америке не претендује на звање најбоље и најнапредније земље света.

Дмитриј Суслов је заменик директора Центра за мултидисциплинарнеевропске и међународне студије Националног истраживачког универзитета"Висока школа економије" у Москви.

Оригинални текст на Russia Direct.

Росијскаја газета. Сва права задржана.