Еколози против Русије: сукоб схватања права

Карикатура: Сергеј Јолкин.

Карикатура: Сергеј Јолкин.

Догађаји везани за акцију еколошке организације „Гринпис“ („Greenpeace“) у Печорском мору на арктичкој обали Русије прерасли су у крупан међународни конфликт. „Гринпис“ се руководи приступом који је у политичкој сфери добио назив „одговорност за заштиту“, и на коме је, између осталог, заснована и колизија око Сирије. А Русија не жели да буде блага у заштити сасвим супротног става.

Последице акција „Гринписа“ на арктичкој обали Русије прерасли су у крупан међународни конфликт. Није проблем у реакцији владе неке конкретне државе, нити у посебном значају Арктика за геополитичку слику блиске будућности. Ледоломац под холандском заставом је „упловио“ у најзаоштренију колизију модерног света, тј. у узајамни однос државе као (још увек) основне институције међународног система и оних снага које се обично третирају као „глобално грађанско друштво“ и која доводе у питање улогу и права државе као такве.

Еколози полазе од тезе да постоје заједничка добра која нису омеђена међудржавним границама.

Одговор Москве на спектакуларну, али прилично уобичајену акцију „Гринписа“ био је крајње оштар. Русија је јасно ставила до знања да ће бранити принцип чију неповредивост сматра гарантом међународне стабилности: не сме се дирати у суверенитет државе, јер у противном уместо норми и правила почиње да влада хаос, и читав светски систем опасно губи контролу. Еколози, напротив, полазе од супротне тезе да постоје заједничка добра и заједничка одговорност, да ни једно ни друго није омеђено пограничним линијама и националним јурисдикцијама, и да бирократија сваке земље то мора схватити. „Гринпис“ се руководи приступом који је у политичкој сфери добио назив „одговорност за заштиту“, и на коме је, између осталог, заснована и колизија око Сирије. Наиме, ако влада неке државе не осигурава безбедност и благостање грађана, онда спољне силе и међународна заједница имају право да се умешају како би приморале дотичну државу да испуњава своје обавезе, па чак имају право да смене и оне људе који ту државу представљају. „Гринпис“ је далеко пре покретања дискусије о „одговорности за заштиту“ фактички проширио ту одговорност у УН на заштиту природе као наслеђа које припада свим људима.

Свим потенцијалним борцима за еколошка добра Русија одлучно демонстрира да цена такве делатности може бити максимално велика и непријатна, и да то није дечја игра него најозбиљнија политика, тј. сама њена срж.

Представа о „Гринпису“ као несебичном заштитнику грађанских интереса, независно од тога у којој мери је тачна, доводи власти сваке државе у положај похлепних егоиста. Русија се не боји таквог положаја, пре свега зато што унутар земље засада не постоји озбиљан еколошки покрет, а и иначе сви покушаји да се грађанима таква свест усади споља нису ништа боље прихваћени у руском друштву од осталих напора које спољне силе улажу не би ли подстакле Русе да крену путем „друштвено-политичког прогреса“.

Што се тиче негативне слике о Русији на међународној сцени, судбина ледоломца „Гринписа“, наравно, неће поправити њен имиџ на Западу. Међутим, „имиџ на Западу“ и „имиџ у свету“ руске власти све чешће доживљавају као две појаве које се уопште не подударају. Већина становника Земље живи у земљама које и саме сматрају да је „обавеза заштите“ заправо инструмент за мешање у њихове унутрашње ствари и за вршење притиска на њих како би се приморале на одговарајуће политичке кораке. На ту већину Русија и апелује, бранећи старе добре принципе. Не брани она вредности о којима САД и Европа говоре као о најважнијим критеријумима оцене понашања и одлучивања, него управо принципе — усаглашене принципе функционисања међународног система, најбоље које у овом тренутку свет има.

Росијскаја газета. Сва права задржана.