Шта значи када Американци кажу да је Путин „најмоћнији на свету“?

Тешко је рећи у којој мери су у праву они експерти који тврде да је Путиновом успеху у очима „Форбса“ највише допринео његов положај најнезависнијег светског политичара који има могућност да самостално одређује шта ће говорити и радити. Међутим, та независност сама по себи не може обезбедити поене попут првог места на листи најутицајних људи света уколико не доноси реалне резултате на међународној сцени.

Како је Путин постао бренд
Председник Русије Владимир Путин дочекује свој 60. рођендан као један од најутицајнијих политичара на свету. Једни га славе, други демонизују. У отаџбини и иностранству он се све мање третира као жив човек и постепено постаје бренд.

Путиново прво место је пре свега резултат очигледне слабости позиције председника САД Барака Обаме, прошлогодишњег лидера ове листе. Шеф Беле куће се 2013. заглибио у преговорима са Конгресом за време буџетске кризе и умало није изазвао банкрот Америке. Поред тога, нашао се у клопци палестинско-израелских преговора који теку споро и не може се рећи да су претерано успешни. Није постигао никакав напредак ни у регулисању сиријске кризе. Са друге стране, Москва је убедила сиријског председника Башара Асада да се одрекне хемијског оружја и да објави одлуку о његовом потпуном уништењу под контролом УН.

Вероватно је имало значаја и то што су остали кандидати за звање најутицајнијег политичара пред крај године доспели у слабију позицију или су се бавили решавањем унутрашњих питања. Канцеларка Немачке Ангела Меркел могла би да буде конкуренција Путину, али је она велики део политичке сезоне потрошила на парламентарне изборе. Њена партија је победила, али није могла самостално да формира владу.

Други могући кандидат за прво место „Форбсовог“ списка је Си Ђинпинг, који је 2013. постао председник Народне Републике Кине, али се он у већем делу политичке сезоне бавио реорганизацијом државног апарата и није покретао велике политичке иницијативе, тако да је остао у сенци.

У тако слабој конкуренцији Путин је сасвим очекивано доспео на прво место, ако се уопште могу примењивати такмичарски термини када се ради о лидерима светске политике. Са становишта Кремља, рецимо, „Форбсово“ вештачко рангирање руководилаца држава по степену њиховог утицаја у супротности је са основним принципима руске спољне политике о формирању вишеполарног света.

Додуше, Путинов успех у „Форбсовој“ ранг-листи не мора се тумачити као победа једног лидера у такмичењу са другима, него као позитивна оцена коју су амерички састављачи ранг-листе дали руској спољној политици, заснованој на поштовању сувереног права других држава да поседују сопствени, ванблоковски став према процесима који се одвијају у свету.

Путин, лидер по мери цивилизацијске посебности Русије
Данас је тешко поверовати да смо 1990-их и као народ, и као јединствена цивилизација, били на граници историјског ишчезнућа. Како је Русија успела да опстане у самом епицентру највеће геополитичке катастрофе 20 века?

Свој допринос Путиновом првом месту дао је и одбегли агент ЦИА Едвард Сноуден. Његово изношење у јавност материјала који раскринкавају Агенцију за националну безбедност САД изазвало је кризу поверења у Америку чак и међу земљама НАТО-а. Документи које је обнародовао Сноуден приморали су многе земље и међународне организације да оптуже Сједињене Америчке Државе за тотално праћење и задирање у лични живот грађана.

Скандал око Сноуденовог разглашавања поверљивих информација свакако је ослабио утицај Обаме у свету и приморао председника САД да јавно призна како деловање обавештајне службе није било у потпуном складу са америчким принципима.

У том контексту спољна и унутрашња политика руског председника изгледала је доследније и конструктивније. Због тога је Владимир Путин за америчке састављаче „Форбсове“ ранг-листе 2013. био најубедљивији кандидат за прво место међу најутицајнијим лидерима у свету.

Аутор је главни уредник спољнополитичке редакције „Росијске газете“ и модератор Дискусионог клуба овог дневника.

Росијскаја газета. Сва права задржана.