Да ли су се Саудијска Арабија и Турска озбиљно наљутиле на САД?

Саудијска Арабија себе сматра предводником сунитског исламског света. Та земља је од 2011, тј. од почетка „арапског пролећа“, пружала подршку сунитским покретима који су у многим земљама дошли на власт. Од почетка сукоба у Сирији Ријад је отворено подржавао наоружану сунитску опозицију.

Што се тиче односа према шиитском Ирану, Саудијска Арабија, као и друге заливске монархије обједињене у Савет за сарадњу арапских земаља Персијског залива (ССАЗПЗ), види опасност у Ирану још од времена Иранске револуције 1979.

Турска умногоме има исти став као и Саудијска Арабија у погледу сиријског конфликта и стварања блока сунитских држава. Уз то, део турског руководства који проповеда идеологију „неоосманизма“ не заборавља да је Сирија 400 година била део Османске Империје.

Што се тиче политике према Ирану, Турска се са њиме надмеће за водећу улогу у региону, тако да слабљење Ирана, сиријског савезника, свакако одговара спољним интересима Турске.

Значајну улогу у политици Саудијске Арабије и Турске према Ирану игра и фактор сунитско-шиитског конфликта, који се појачао од почетка сиријских сукоба.

Однос Саудијске Арабије и Турске према Сирији и Ирану у великој мери се поклопио са стратегијом САД, њихових савезника из НАТО-а и Израела. Управо би уклањање Асадовог режима, савезнички настројеног према Ирану, омогућило да се изведе коначан ударац по иранским нуклеарним објектима, да се угуши либански шиитски покрет „Хезболах“ који подржава Сирију, и да се умањи ирански утицај у Ираку.

Планирани амерички војни напад на Сирију имао је за циљ да разбије сиријску армију, да изазове пад Асада и да доведе на власт сунитску опозицију, према очекивањима њених припадника, као и Саудијске Арабије и Турске које их подржавају. Саудијска Арабија и поједине чланице ССАЗПЗ-а биле су чак спремне и да покрију трошкове америчког напада на Сирију.

Одустајање САД од војне интервенције у Сирији пореметило је те планове. Напоредо са тиме дошло је и до извесног смекшавања односа САД према Ирану након избора новог иранског председника Хасана Руханија и његових изјава да је спреман да сарађује са Западом по питању иранског нуклеарног програма.

Промене у америчкој политици према Сирији и Ирану изазвале су разочарање и незадовољство пре свега у врху Саудијске Арабије, али и Турске. Очигледан демарш Саудијске Арабије јесте одбијање предлога да постане привремена чланица Савета безбедности УН.

Многи медији су пренели наводе начелника обавештајних служби Саудијске Арабије Бандара бин Султана да би та земља могла да преиспита и да ограничи своју сарадњу са САД у погледу набавке наоружања и испоруке енергената, и да у нешто мањој мери усклади са САД своју политику према Сирији.

Што се тиче Турске, планирана набавка савремених система противваздушне одбране дугог домета од Кине за известан број стручњака такође представља својеврстан демарш са њене стране.

Ипак, рано је говорити о значајнијим променама. До сличних захлађења у савезничким односима долазило је и раније. За време арапско-израелског рата 1973. Саудијска Арабија је користила нафту као оружје тако што је знатно смањила снабдевање западних земаља енергентима. Турска је, на пример, ограничила сарадњу са НАТО-ом у време заоштравања грчко-турских односа због кипарског проблема.

Више о конфликту у Сирији

Са друге стране, обе земље су у политичком и војном смислу повезане са САД и Западом, и у великој мери и даље зависе од њих. САД су гарант безбедности за Саудијску Арабију и за остале чланице ССАЗПЗ-а. У Бахреину се налази база 5. америчке флоте. Многи представници привредне, политичке и финансијско-економске елите, укључујући и чланове владајућих династија чланица ССАЗПЗ-а, пословно су везани за САД и Запад.

Полазећи од тога, тешко је замислити да би Саудијска Арабија могла да води потпуно независну политику у региону, или чак усмерену против америчких интереса. Када је реч о зближавању Турске и Кине, оно је могуће, али ће се највероватније задржати на економским оквирима. За неку озбиљнију сарадњу Турска и Кина скоро да и немају заједничке стратешке циљеве, а спољнополитички приоритети су им исувише различити.

Према томе, извесне промене у америчким односима према Ирану и Сирији, као и негодовање Ријада и Анкаре у вези са тим, не значе и да је дошло до потпуне промене политике и стратешких циљева САД на Блиском и на Средњем Истоку.

Борис Долгов је политиколог и виши научни сарадник Института за оријенталне студије Руске академије наука.

Руски текст на сајту gazeta.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.