Вратити руску нуклеарну моћ на ниво из времена СССР-а

Карикатура: Константин Малер.

Карикатура: Константин Малер.

Независно од тога што је значај нуклеарног оружја за одбрану и безбедност Русије прописан у Војној доктрини, стиче се јак утисак да се његова улога неумитно девалвира, а речи су постале само ритуал. Међутим, нуклеарно оружје идеално пристаје уз одбрамбени, неагресорски смисао руске војске, и управо стратешке нуклеарне снаге су биле и остају једина гаранција за безбедност Русије.

Из неког разлога многи заборављају да нуклеарно одвраћање није хипотетичко супротстављање некој земљи, већ конкретни начин за избегавање рата. Никоме ко је при здравој памети неће пасти на памет да провоцира и дискриминише државу која је способна да узврати на такав начин који би за агресора значио гарантировани престанак постојања. Није случајно то што САД систематски минимизирају нуклеарни потенцијал Русије (успут и свој, ради привида поштеног партнерства), олакшавајући први нуклеарни удар.

Системски смисао армија Русије и САД је дијаметрално супротан, па су им и потребе другачије.

Уопште, сада у војној организацији Русија узима САД за образац. То су покушаји стварања сајбер командовања, беспилотне авијације, куповина страних бродова и тако даље. Ипак, покушај да се игра по америчким правилима на њиховом терену унапред је осуђен на неуспех. Прво, имамо различити економски и научно-технолошки потенцијал. Друго, системски смисао наших армија је дијаметрално супротан.

Америчка армија константно води реална борбена дејства по целом свету, за шта су јој потребни савремени системи конвенционалног оружја, убарјајући ту и јуришне авионе, ударне беспилотне летелице и сајбер системе. Руске оружане снаге немају животну потребу за таквим оружјем. Наравно, нано-оклоп не би сметао руском војнику, али 500 нуклеарних балистичких ракета средњег домета „Пионир“ могу да га избаве од потребе да се уопште шаље у бој.

За сада видимо планове пренаоружања до 2020, који су усвојени за време председника Медведева. Например, за обнављање Ратне морнарице предвиђа се идвајање 4,5 трилиона рубаља (око 138 милијарди долара). За такву суму могуће је у потпуности обновити производњу балистичких ракета средњег домета „Пионир“ са дометом пет-шест хиљада километара и произвести их у толиком броју да се може обезбедити ефикасно регионално одвраћање у читавом спектру могућих спољних континенталних претњи за Русију – од НАТО-а до Јапана.

Куповина „Мистрала“ мотивише се тиме што ће они Јапану дати до знања да његово претендовање на Куриле не може излазити из оквира дипломатске активности. Наравно да десантни носач хеликоптера суперсавременог пројекта може да заплаши потенцијалног агресора, али не у толикој мери као ракете средњег домета. Довољно је изјавити да ће непријатељска дејства одмах за собом повући удар из дубине националне територије по унапред указаном најмање насељеном подручју аресора. Да ли ће се овоме прохтети да у пракси провери ефикасност своје противракетне одбране, без евакуације становништва са подручја-мете?

Стратешке нуклеарне снаге биле су и остају једина гаранција за безбедност наше земље.

Таква чврста позиција за почетак би изазвала васељенски скандал и антируску хистерију, али њен Далеки Исток био би сигурније и поузданије одбрањен ракетама него читавом Тихоокеанском флотом. Оне пружају исте такве гаранције безбедности на свим правцима – јужном, западном, северном.

Осим тога, део поменутих трилиона рубаља било би разумно потрошити у Украјини за поновно успостављање производње тешке интерконтиненталне балистичке ракете типа Р-36М2 „Војвода“ (на Западу је зову „Сатана“). Односно, дати руководству Украјине толико повољну понуду за десетине хиљада радника, да је оно не може одбити. Такав суперпројекат повисио би ниво кооперације наших земаља до највишег, а посла би било и за домаће ракеташе.

Ипак, руководство Русије нема у плану квалитетно обнављање стратешких нуклеарних снага. Не само због система међународних споразума, него евидентно и због тога што се од ракетно-нуклеарног наоружања не предвиђа девизна добит од извоза.

Ловци-пресретачи пете генерације треба да загосподаре у ваздуху, али при томе није дефинисано над чијом територијом. Заправо, ниједан совјетски млазни ловачки авион није водио борбу за одбрану ваздушног простора СССР-а. Исто се односи и на тенкове, бродове, топове, ако им се не рачуна учешће у локалним конфликтима у иностранству. Читаве генерације борбене технике ратовале су само у режиму вежбе и обуке.

Реалну стабилност и мир за СССР обезбеђивале су Стратешке нуклеарне снаге. Русија не треба да одбацује искуство совјетских претходника и да смањује потенцијал најсавршенијег одбрамбеног средства. Иако су нуклеарне снаге у постсовјетском периоду претрпеле немалу штету, оне се још увек могу упоредити са нивоом на коме су претходно биле.

Ако се оптимизује одбрамбени рад на темељу појачавања улоге нуклеарног фактора у обезбеђивању глобалног и регионалног одвраћања потенцијалне агресије против Русије, тешко да ће бити потребни трошкови од 20 трилиона на тенкове и ловачке авионе. И уколико тих пара у државној каси има, или ће их бити, онда се оне оптимизацијом војне организације РФ на бази приоритета нуклеарног наоружања могу делимично преоријентисати за социјалне потребе. Све је то могуће, ако Русија прецизно и одређено направи избор на основу својих природно-историјских предности.

Конвенционалне оружане снаге су наравно такође потребне, али по секундарном принципу. Руски нуклеарни фактор је увек чувао глобални мир, тако да ако би се поново вратила његова моћ, онда би стабилна будућност била обезбеђена.

Сергеј Брезкун је професор московске Академије војних наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.