Изградити флоту носача авиона

Карикатура: Константин Малер.

Карикатура: Константин Малер.

„Државни програм наоружања 2011–2020“ не предвиђа изградњу носача авиона за Ратну морнарицу РФ. Преносимо мишљење војног стручњака који сматра да је то најозбиљнији пропуст, зато што без савремених носача авиона руска армија не може да обави читав низ задатака специфичних за савремене кризе, као и да су аргументи о скупоћи неоправдани. Он образлаже своју тврдњу у контексту идејног и практичног развоја овог сегмента морнарице кроз совјетску и постсовјетску војну историју.

Последњих година постаје све очигледније да је паралелно са авијацијом улога флоте одлучујућа  у савременим ратним конфликтима. С тим у вези, одговор на питање о класи и типовима бојних бродова који су данас потребни у Ратној морнарици Русије има принципијелни значај. А најважније од свих питања гласи: да ли су нашој земљи потребни носачи авиона? Један од најраспрострањенијих типова сукоба данашњице јесте такозвани асиметрични конфликт, када се регуларна армија сукобљава са нерегуларним, например партизанским или устаничким формацијама. Њихова специфичност се састоји у томе што у конфликту између јаке и слабе стране она слаба страна одступа од „класичних“ правила вођења рата. Код таквих ратних дејстава која постају реалност 21. века, посебну вредност има носач авиона. За разлику од подморница, носач авиона може да подржи искрцавање контролне групе, ослобађање талаца или искрцавање десанта на обалу, може да оствари контролу бродова исто тако ефикасно као и палубна авијација. У стању је да одбрани бродове од упада пирата или бомбардовања из ваздуха.

И поред тога, важећи програм наоружања Русије за 2011–2020. не укључује развијање и градњу домаћег носача авиона. Предлаже се да главна ударна снага уместо носача авиона буду нуклеарне подморнице са крстарећим ракетама, које се још називају и нуклеарне подводне ракетне крстарице (АПРК).

У СССР-у се сматрало да су носачи авиона „оружје капиталистичке агресије“, страно совјетској војној идеји.

Програм по коме би флота имала носаче авиона озбиљно је био под ударом „бура и олуја“, како у совјетско, тако и у постсовјетско време. Совјетско руководство је током 1970-их сматрало да носач авиона представља оружје капиталистичке агресије, што га чини страним за совјетску ратну поморску доктрину. Уместо тога, у СССР-у је развијан програм изградње тешких крстарица носача авиона. Такав хибрид крстарице и носача авиона, сам по себи неспособан и непрактичан, изнедрио је авијацијски програм за израду авиона са вертикалним  (скраћеним) полетањем и слетањем. Успешан модел таквих авиона успела је да створи само једна компанија у свету — британски British Aerospace, који је направио машину Harrier. Пројекат „вертикалних“ авиона је у СССР-у претрпео потпуни фијаско и био је стопиран након што се 1991. авион Јак-41М за време тестирања срушио на палубу крстарице-носача „Адмирал Горшков“ и изгорео.

Друга крајност концепције носача авиона испољила се 2008, када је адмирал Владимир Масорин, тадашњи командант РМ, предложио да се у наредних 20 година формира шест ударних група носача авиона. То је требало да избаци Русију на друго место у свету по снази надводне флоте. Да се Русија озбиљно латила таквог такмичења, војно-економски колапс би сигурно био неизбежан.

Истине ради, треба напоменути да у Русији ипак постоји један носач авиона — то је брод „Рига“, чија је кобилица 1982. положена  у украјинском бродоградилишту у Николајеву. „Рига“, односно „Леонид Брежњев“, односно „Тбилиси“, а од јесени 1990. „Адмирал флоте Совјетског Савеза Кузњецов“. Међутим, може ли се овај брод третирати као аутентични савремени носач авиона? Тешко. Прво, он има котловско-турбински погон који, за разлику од нуклеарног, суштински смањује обим и размере употребе брода. Друго, уместо парног катапулта, који се користи за полетање ловачких авиона са палубе, он има полетну рампу на прамцу. Али, према подацима из експеримената, само катапулт гарантује безбедно полетање авиона у свим условима и смањује зависност од полетне масе машине.

Као главни аргумент за противнике носача авиона узима се теза да носач авиона сам по себи не представља оружје, зато што му је потребна авионска и бродска пратња, а то управо и представља главни трошак. Али, овај аргумент је заправо најслабији. Не постоји савремени брод, чак ни нуклеарна подводна ракетна крстарица, који може бити „једна сламка међу вихорове“, усамљени ратник на бојном пољу. Ратна морнарица СССР-а била је подводно усмерена, али била је принуђена да развија и надводну флоту, тако да је до 1991. у њеном саставу било преко 100 бродова 1. и 2. класе, што би било више него довољно за 15 ударних група носача авиона. У Русији данас постоји око 30 таквих бродова.

Ни за палубну авијацију се не мора додатно трошити. Руски бродски авиони су само модернизоване копнене варијанте. Као што је речено, Т-50 пете генерације правиће се како у копненој, тако и у палубној варијанти. А то значи да је потребно једноставно прерасподелити наруџбине за нове авионе: смањити наруџбине за копнене варијанте МиГ-29, Су-35, Т-50, и повећати број наруџбина за бродске.

Уз такву прерасподелу ресурса, „наземне“ снаге Ратног ваздухопловства неће трпети, јер, за разлику од крстарећих ракета са нуклеарне подводне ракетне крстарице (АПРК), палубни авион може да дејствује како са палубе, тако и са аеродрома. А ако буде потребно, палубни авиони ће се пребазирати на обалске аеродроме и, пошто пређу под команду Ратног ваздухопловства, постаће фронтовска авијација. Сада руска флота без носача авиона може некако да пружа отпор сомалијским пиратима, али да одбрани своје туристе од неког следећег „арапског пролећа“ — није у стању.

Аутор је пуковник резервног састава и војни новинар, специјалиста за космонаутику и стратешко наоружање.

Росијскаја газета. Сва права задржана.