Пријатељство са Западом није гаранција демократије

Карикатура: Алексеј Иорш.

Карикатура: Алексеј Иорш.

Криза у Украјини поново је подстакла дискусију о томе да ли је избор ЕУ или евроазијске интеграције истовремено и избор основних друштвених вредности. Још у доба „обојених револуција“ бивше совјетске републике су тежиле да „побегну од географије“ продубљивањем веза са ЕУ, САД и НАТО-ом, и ту њихову тежњу су тада многи оправдавали као „важну претпоставку њихове демократизације“. Истовремено је стратешка кооперација са Русијом третирана као синоним за очување ауторитаризма и архаичног система управљања.

Поистовећивање избора спољнополитичких приоритета са избором основних друштвених вредности заснива се на представи да се дипломатија водећих међународних сила гради на основу идеолошких приоритета. Мора се признати да су тржиште и демократија на првом месту у реторици представника САД и земаља ЕУ, док руски политичари радије говоре о стабилности, конзервативизму међународног права и примату националног суверенитета у односу на спољну интервенцију. Међутим, реторика и национални интерес у пракси врло често немају додирних тачака.

Данас је и иначе модерно живети у ишчекивању да ће некакав спољни добротвор уместо нас одрадити сав сложени посао.

Склапање „уговора века“ 1994. између Азербејџана и водећих западних нафтних компанија, као и учешће каспијске републике у енергетским пројектима попут нафтовода „Баку-Тбилиси-Чејхан“ који подржава Запад, није помогло да ова земља постане еталон демократије. Напротив, то је једина бивша совјетска република у којој је власт прешла са оца на сина. Осим тога, Азербејџан никада није био члан ОДКБ и не планира да се придружи Царинској унији. О ауторитарном уређењу у Туркменистану много пута су саопштавале међународне структуре за заштиту људских права, укључујући и америчке. Па ипак, то не смета Европској унији и САД да активно развијају енергетско партнерство. Слично се оцењује и Узбекистан, где председник Ислам Каримов непрекидно влада већ 22 године, али то није препрека да се ова земља уврсти међу „драгоцене партнере НАТО-а“ у авганистанској операцији. Узгред, прошле године је Узбекистан обуставио своје чланство у ОДКБ, и не намерава, као ни Азербејџан, да се придружи Царинској унији. Што се тиче Туркменистана, он има потпуно неутралан статус, али тешко да ће некоме пасти напамет да га упореди са Швајцарском по нивоу демократије.

Грузија је у западним медијима дуго фигурирала као „светионик демократије“, али је лик Михаила Сакашвилија као „водећег демократе на територији бившег СССР-а“ избледео после контроверзних случајева растеривања масовних демонстрација у Тбилисију 2007. и 2011. и објављивања материјала о насиљу у затворима. Треба истаћи да Грузија нема дипломатске односе са Русијом почев од 2008, а пре тога је Тбилиси годинама био један од најпроблематичнијих партнера Москве.

Са друге стране, многе постсовјетске републике избегавају да се недвосмислено определе за западни или руски вектор. Некоме то полази за руком више (Казахстан, Узбекистан), а некоме мање (Јерменија, Украјина), али питања избора основних друштвених вредности у том контексту се потискују у други план. Такође треба истаћи да развој контаката са НАТО-ом или Европском унијом уопште не гарантује ни пријем дотичне земље у поменуте структуре, ни изградњу демократије. Данас многи посматрачи говоре о „изгубљеном европском сну Украјине“. У стварности, међутим, Споразум о асоцијацији са ЕУ не омогућава чак ни безвизни режим, да и не говоримо о пуноправном чланству у Европској унији. Европа има сличне споразуме са низом земаља Северне Африке и Блиског Истока (Алжир, Египат, Јордан, Тунис).

Данас је и иначе модерно живети у ишчекивању да ће некакав спољни добротвор уместо нас одрадити сав сложени посао. Чудна је то мода. Нажалост, лик дарежљивог и правичног Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза многи постсовјетски лидери су заменили исто тако светлом представом о апсолутно позитивној улози Брисела и Вашингтона.

Међутим, реални живот није такав. Тешко да ће сложени геополитички процеси на простору бившег Совјетског Савеза постати разумљиви ако се једна линијска прогресивна схема из арсенала „научног комунизма“ замени другом схемом из арсенала „научног демократизма“ који ствара вештачку представу о зависности националних интереса од избора тобожњих друштвених вредности и приказује тај избор скоро као егзистенцијално питање. Данас Евроазија уопште не личи на некадашње „оближње иностранство“, како су се у Русији почетком 1990-их називале некадашње чланице Варшавског уговора. Сада ту поред Русије има много нових играча, а интереси бивших савезних република све више се разилазе. Тако су три кавкаске републике различито поступиле у погледу избора између европске и евроазијске интеграције. Сам тај избор је далеко сложенији од понављања ове или оне реторичке схеме. Што раније то схвате експерти и практичари, утолико лакше ће им бити да се уздрже од претераних очекивања која неизбежно доносе и велико разочарање.

Аутор је политиколог, од маја 2010. до октобра 2013. ангажован као научни сарадник Центра за стратешка и међународна истраживања у Вашингтону, САД.

Росијскаја газета. Сва права задржана.