Запад наводи Москву на „Хладни рат 2“

Карикатура: Константин Малер.

Карикатура: Константин Малер.

Ако „Хладни рат 2“ још није почео, онда је свакако већ врло близу. Званичници Европске уније изгледа веома потцењују одлучност Кремља да брани своје интересе и нису извукли поуке из лекција из недавне историје, пре свега оних који се тичу Грузије.

До чега може довести конфронтација Русије са Западом? Постоји ли црта на којој ће се обе стране зауставити како би почеле све испочетка? Не треба много сумњати да је конфронтација све израженија. Ако „Хладни рат 2“ још није почео, онда је свакако већ врло близу.

Мало ко на Западу је озбиљно очекивао да ће Москва с таквом лакоћом отпочети ратна дејства [у Грузији]. Штавише, она је тада била спремна да се устреми и на Тбилиси, а односи између Русије и Запада су те 2008. били бољи него данас.

Довољно је погледати шта се догађа у Украјини. Чини ми се да званичници Европске уније веома потцењују одлучност Кремља и лично руског председника у пружању отпора такозваној евроинтеграцији. Са обе стране се може чути да је то суверени избор украјинског народа, али такве изјаве не треба прихватати здраво за готово. Европски функционери могу до миле воље да негодују због Путиновог понашања: када се они сами појављују на протестима опозиције на Мајдану заједно са Викторијом Нуланд [представница Стејт департмента], онда је то за владајуће кругове у Москви само још једна потврда да је читава акција „добро плаћена“ и „усмерена против Русије“. 

Према представама које преовладавају у Кремљу по поводу будућности Украјине, одмах после „евроинтеграције“ долази НАТО и довлачи тенкове и ракете у околину Белгорода и Курска, као и елементе глобалне антиракетне заштите. Вероватно чак ни чистачице у Кремљу не верују изјавама да та заштита „није усмерена против Русије“. 

„Губитак Украјине“ владајућа класа у Русији доживљава као егзистенцијалну опасност за нашу земљу. Ни мање ни више од тога. Другим речима, у питању је опасност којој се треба супротставити свим расположивим средствима, па чак и војним, ако су све друге могућности исцрпљене.

Својевремено је Кремљ ширење НАТО-а на исток преко Грузије доживео управо као недопустиву опасност. Тада је мало ко на Западу озбиљно очекивао да ће Москва с таквом лакоћом отпочети ратна дејства. Штавише, она је тада била спремна да се устреми и на Тбилиси, а односи између Русије и Запада су те 2008. били бољи него данас.

Да ли су тога свесне европске бирократе у Бриселу када кажу да са Москвом немају шта да разговарају о Украјини у формату трилатералних састанака?

Путин, наравно, није претерано популаран политичар на Западу и Русија под његовом влашћу није „оваплоћење евроатлантских вредности“.

Западни медији често пишу да је Путин „зао и ужасан“, да је „стрпао у затвор Pussy Riot“, да „не воли хомосексуалце“, те да сходно томе „нема дилеме“ о каквом се човеку ради. Истовремено их обузима несхватљиво одушевљење новим иранским председником Роханијем. Гледајте, молим вас, Рохани се осмехнуо! Замислите, чуо се телефоном са Обамом и не понавља сваки дан да није било никаквог Холокауста, за разлику од Ахмадинеџада! Ко би рекао, спреман је да разговара чак и о нуклеарном програму! Техерану је уз осмехе који никога не обавезују и уз грљење државног секретара Керија са шефом иранске дипломатије признато право на сопствени нуклеарни програм.

Нико не зна колико далеко је Путин спреман да иде у конфронтацији са Западом. Међутим, логика његовог деловања показује да је он дубоко разочаран у тај Запад, да је на својој кожи упознао све чари двоструких стандарда и да се озбиљно припрема за конфронтацију. А конфронтација ће потрајати и временом ће бити све већа.

Отуд и политика „суверенизације“ елите, отуд се и толика пажња посвећује модернизацији армије. Нико не модернизује армију само да би створио нова радна места и нове технологије. Путин у свом обраћању 2013. ниједном речју није поменуо стране инвестиције, али је зато поменуо враћање капитала у земљу. Све више има компонената политике ослањања на сопствене снаге.

Међутим, логика [Путиновог] деловања показује да је он дубоко разочаран у тај Запад, да је на својој кожи упознао све чари двоструких стандарда и да се озбиљно припрема за конфронтацију. А конфронтација ће потрајати и временом ће бити све већа.

Међу онима који су одговорни за спровођење политике према Русији (и Украјини, и иначе према постсовјетском простору) многи полазе од тога да је Русија слаба и да се њени бројни економски интереси и интереси њене владајуће бирократије налазе у земљама „потенцијалног супарника“. Они изводе закључак да ће Кремљ управо стога у одређеном тренутку уздрхтати и прогутати још један пораз, да ће понизно оћутати и помирити се са новом улогом, а затим ће отпузати још даље на исток, и то ће „отпузати“ у буквалном и пренесеном значењу. Као аргументи за такво расуђивање служе рационални економски прорачуни и обрачуни, а такође поређење технолошких могућности. Али шта ако се испостави да је рационализам у овом случају ирелевантан и да ти људи греше?

Руски текст на сајту gazeta.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.