Неподношљиви свраб Калињинграда

Графикон: Оперативно-тактички ракетни комплекс „Искандер“

Чланак у немачком илустрованом часопису Bild у коме се говори да је у Калињинградској Области Русије размештен оперативно-тактички ракетни систем „Искандер-М“ подигао је велику прашину како у Европи, тако и шире. Ово утолико пре што је у часопису речено да је „Искандер“ (SS-26 Stone по класификацији НАТО-а) намењен за уништавање различитих циљева на земљи, почев од ракетних система и тешке артиљерије, па све до објеката и система противваздушне и противракетне одбране. У чланку се говори и о другим тактичко-техничким карактеристикама система: о његовој мобилности, неприметној примени и брзој припреми за лансирање ракете.

Истина, часопис из неког разлога није објавио „тајне снимке из сателита“ на које се позива, тако да му је тешко поверовати на реч да је у Калињинградској Области заиста постављен оперативно-тактички систем „Искандер-М“. Представници руске армије нису конкретно навели место где се налазе ракете, само су изјавили да су „Искандери“ размештени на подручју Западног војног округа (а Калињинградска Област припада том округу).

Часопис Bild такође није објаснио својим читаоцима ко то приморава Москву да поставља своје оперативно-тактичке системе на граници са ЕУ. Нико други до САД, савезница Немачке у НАТО-у. Како и чиме је приморава? 

Зашто су „Искандери“ у Калињинграду
Нема ничег чудног у томе што је Русија разместила тактичке ракетне системе „Искандер“ на граници са Европском унијом. Руски руководиоци су много пута најављивали да ће на планове постављања ПРО у Европи одговорити постављањем „Искандера“, и то се у једном тренутку морало догодити.

Тиме, на пример, што у Европи на шест ваздухопловних база у Белгији, Немачкој, Италији, Холандији и Турској има укупно 180 нуклеарних бомби В61 које се лансирају са борбених авиона F-15E и F-16. (Кад смо већ код тога, Русија држи своје нуклеарно оружје искључиво на сопственој територији.) Поменуте авионе имају чак и чланице НАТО-а које немају нуклеарно оружје, укључујући и Белгију, Холандију и Турску, а такође Немачку и Италију, мада оне поседују авионе Tornado. Дакле, немају нуклеарно оружје, али имају авионе који могу да носе нуклеарне бомбе В61. И те авионе чланице Алијансе наизменично шаљу на дежурство у ваздухопловне базе близу литванског града Шауљаја, где се они с времена на време подижу у ваздух и патролирају дуж балтичке обале. Суперсоничном ловцу је потребно 15-20 минута летења да од Шауља и Балтика стигне, рецимо, до Смоленска. Руски генерали би били крајње лакомислени ако не би узимали у обзир такву могућност угрожавања безбедности своје земље и ако не би покушали да предузму потребне мере како би одвратили могући нуклеарни напад. „Искандер-М“ је само део комплекса одбрамбених мера које Русија и њена армија предузимају ради заштите сопствених грађана.

Део тог комплекса је и радарски систем за откривање ракетног напада „Вороњеж-ДМ“ који је такође размештен у Калињинградској Области и контролише подручје у правцу Атлантског океана где дежурају америчке и енглеске нуклеарне подморнице наоружане балистичким ракетама. Русија је принуђена да предузима одговарајуће мере заштите своје безбедности још и због тога што САД врло упорно покушавају да разместе у Европи своје системе противракетне одбране (ПРО), чиме угрожавају руске стратешке ракетне комплексе размештене у европском делу земље, што значи да угрожавају половину руског ракетно-нуклеарног штита.

Најпре се мислило да ће Американци поставити антиракетни радар у Чешкој, а ракете-пресретаче у Пољској. Међутим, Вашингтон је касније усвојио програм фазног адаптивног постављања система ПРО, и у првој фази је већ почела изградња базе ПРО са ракетама-пресретачима SM-3 близу румунског градића Девесела. Затим ће почети изградња исте такве базе у Пољској, близу границе са Калињинградском облашћу. Треба ли Русија некако да реагује на те конфронтационе планове (како их је назвао министар одбране Сергеј Шојгу)? Свако војно лице ће одговорити да треба.

Истина, поједини грађани Русије понављају тврдње које се чују са оне стране океана и кажу да антиракетни планови САД уопште не угрожавају Русију, да је то заштита Европе и Америке од недружељубивих и непредвидљивих режима као што су они у Ирану и Северној Кореји. Али, са Техераном је постигнут договор и он у великој мери редукује нуклеарну делатност. С обзиром на ту чињеницу министар спољних послова РФ Сергеј Лавров је претпоставио да сада Вашингтон може одложити своје планове за постављање ПРО у Европи. Али о томе нема ни говора. И председник Барак Обама, и његов министар одбране, и мање значајни представници државног апарата у један глас су изјавили да се Ирану свеједно „не може веровати“. Осим тога, систем ПРО, како кажу, није усмерен против неке конкретне силе, него има за циљ да реагује на могућу потенцијалну опасност из разних праваца.

Нуклеарна Русија

Шта онда Русији преостаје? Вашингтон говори о потенцијалној опасности, а зар Москва не може исто то рећи? Како је истакао Сергеј Шојгу, „програми ПРО у Европи се развијају, а наша забринутост се не узима у обзир. Планови Америке и НАТО-а у вези са ПРО за нас нису довољно предвидљиви“. Због тога су се оперативно-тактички системи „Искандер-М“ и појавили у Калињинградској Области.

Росијскаја газета. Сва права задржана.