Размислити о стратешком циљу односа Русије и ЕУ

Карикатура: Алексеј Иорш.

Карикатура: Алексеј Иорш.

У савременим односима између Русије и ЕУ има и успешних и болних тачака. Па ипак, и најмања несугласица или негативна појава брзо засени сва постојећа позитивна достигнућа. Разлог се крије у одсуству перспективне стратегије развоја билатералних односа. Још увек није решено егзистенцијално питање ко смо ми једни другима: суседи силом прилика, геополитички такмаци или стратешки партнери.

Скорашња збивања у Украјини могу да испровоцирају још једну озбиљну кризу између Русије и ЕУ, али истовремено указују и прави пут који води трансформисању односа у реално стратешко партнерство.

Догађаје у Украјини проузроковала је Европска унија својом логиком лажног избора „или у Европу, или са Русијом“. Такав приступ је праћен игнорисањем интеграционих процеса који се одвијају на постсовјетском простору и који су схватани или као „незрели“, или као покушаји Русије да реализује своје империјалистичке амбиције.

Политика Источног партнерства прекопирала је стратегију трансформације постсоцијалистичких земаља. Некада је та стратегија била ефикасна, а главна покретачка снага Европске уније била је њена „мека сила“, њен привлачни модел политичког и социјално-економског уређења.

Очигледно је, међутим, да „мека сила“ није довољна, и то је најважнији закључак који се може извући из украјинске кризе. Прихватање те чињенице изузетно је болно за европску политичку елиту. Није случајно реакција на Јануковичеву одлуку била толико жустра, да се граничила са кршењем свих правила игре.

Дипломатија Москве није доводила у питање тежњу Украјине за продубљивањем односа са ЕУ, али је ипак успела да предочи украјинским политичарима да ће последице асоцијације са Европском унијом бити веома негативне по Украјину. Пре свега, појавом производа из ЕУ дошло би до јачања конкуренције на унутрашњем тржишту, за шта украјинска економија засада није спремна. Поред тога, био би изгубљен део руског тржишта због преласка са повољног на стандардни трговински режим.

Резултат заседања руско-украјинске међувладине комисије, одржаног 17. децембра, сведочи о спремности да се партнеру пружи реална подршка. То је управо она практична подршка коју Украјина није добила од Европске уније.

Главна покретачка снага Европске уније некада је била њена „мека сила“, њен привлачни модел политичког и социјално-економског уређења.

Наравно, многи падају у искушење да ту помоћ схвате као новчану надокнаду за одбацивање „европског избора“, али присталице такве интерпретације заборављају једну ситницу: Украјина се није изјаснила да одустаје од асоцијације са ЕУ. Уосталом, ни руска помоћ није дата у добротворне сврхе, тј. у њеној основи није само пријатељство, него и економска рачуница. Снижење цене гаса омогућава „Гаспрому“ да задржи постојећи обим испоруке гаса на важно украјинско тржиште. Поред тога, читав низ споразума и једној и другој страни пружа веће могућности за уносну производну кооперацију. То се посебно односи на споразум о заједничкој серијској производњи авиона Ан-124 и о сарадњи у области бродоградње и ракетно-космичке индустрије.

Неуспех стратегије ЕУ према Украјини је прилика да се одговорни европски политичари запитају да ли је могућа изградња Велике Европе по схеми „Европска унија плус периферне земље, трансформисане по њеном моделу и везане за њу“.

Уосталом, тактички успех руске политике уопште не означава да Украјина прелази у орбиту Русије. То ни теоретски није могуће све док многи Украјинци доживљавају Русију као наследника империјалистичких амбиција СССР-а.

Парадокс је у томе што Русија уопште нема такве циљеве. Лажна дилема „Европа или Русија“ одговара само присталицама месијанства у спољној политици. Руска дипломатија је у више наврата изјављивала да интеграцију у Евроазијску економску унију не супротставља продубљивању сарадње са Европском унијом и предузима озбиљне напоре у координацији оба ова вектора.

И Украјина и Русија се крећу сложеним путем изградње ефикасног политичког и економског система. Процес унутрашње модернизације може имати само користи од подизања односа између Русије и ЕУ на виши ниво. Крајњи циљ је стварање ширег општеевропског економског простора (у перспективи је то „зона слободне трговине плус“). У тај простор могу и треба да уђу и Русија, Европска унија, земље Царинске уније у оквиру Евроазијске економске уније, а такође и Украјина и друге земље Источног партнерства.

У том правцу се примећује известан напредак. Русија и ЕУ су изградиле заједничко схватање суштине оних аспеката новог основног споразума по којима су раније имале опречне ставове, због чега су и направиле сувише велику паузу у сарадњи на том пољу. Постоји споразум о формату учешћа Евроазијске економске комисије у тим преговорима, у складу са којим она неће бити учесница преговора, али ће моћи да присуствује у својству посматрача. Усаглашен је план деловања Русије и Украјине у правцу регулисања сложених питања билатералне трговине, између осталог и питања везаних за услове споразума о асоцијацији Украјине и ЕУ. Све су то први, мада и скромни кораци усмерени на координацију различитих интеграционих процеса на европском континенту. Предлог Русије о одржавању трилатералних преговора могао би да помири режиме функционисања три трговинске зоне.

Неуспех стратегије ЕУ према Украјини је прилика да се одговорни европски политичари запитају да ли је могућа изградња Велике Европе по схеми „Европска унија плус периферне земље, трансформисане по њеном моделу и везане за њу“. Тешко да је то изводљиво, чак и ако неизбежну маргинализацију Русије не ставимо под наводнике, мада Русија никада неће пристати на улогу периферије.

Велика Европа без линија раздвајања могућа је само као шири простор економске и политичке сарадње, изграђене на узајамном уважавању и поштовању узајамних интереса и особености. Паролу Европске уније „јединство у разноликости“ треба схватити шире, као стварање заједничких структура сарадње које могу да обезбеде синергију тако различитих актера какве су земље језгра и периферије Европске уније, земље Источног партнерства, Русија и чланице Царинске уније у оквиру Евроазијске економске уније.

У дугорочној перспективи само такво уједињење ресурса и конкурентних предности може довести до продора у подизању глобалне конкурентности економије земаља Велике Европе и створити нове модернизационе импулсе и на западу, и на истоку континента.

Н. Ј. Кавешников је шеф катедре за европску интеграцију Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО) при Министарству спољних послова Русије и водећи научни сарадник Института за Европу Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.