2013. година и препород нормалне дипломатије

Карикатура: Сергеј Јолкин.

Карикатура: Сергеј Јолкин.

Може се рећи да се у септембру 2013. завршила једна епоха, епоха идеолошке самовоље победника у Хладном рату. Од 1990-их је престало посредништво у конфликтима широм света, и уместо тога „лоши момци“ су просто кажњавани у мање-више насилним процесима са унапред познатим исходом. Крај једнополарног света означава да ће договарање са „отвореним финалом“ поново постати неопходно.

2013. година може ући у историју светске политике. У бурним и хаотичним догађајима поново је постала цењена способност договарања и изналажења решења која одговарају свим заинтересованим странама.

Рекло би се да су то основе дипломатије и да не може ни бити другачије. Међутим, у протеклих пар деценија ипак је било другачије. По завршетку Хладног рата у свету је нарушен структурни баланс у коме су снаге биле приближно једнаке, што је приморавало стране да у свом деловању воде рачуна о узајамним интересима. Победник у тој великој конфронтацији добио је могућност да се током дужег периода понаша онако како је сматрао да је исправно, не обазирући се на могуће реакције других страна. Ово утолико пре што конфронтација није окончана победом у војном окршају, него мирним путем, тј. добровољним повлачењем опонента. То је допринело да се победник осећа као неко ко је морално и идеолошки био у праву, и тај осећај је затим на очигледан начин испољен у односу према локалним конфликтима у различитим деловима света.

Раније су спољне силе најчешће фаворизовале једну страну у сукобу, али су ипак наступале као арбитар и посредник, приморавајући сукобљене стране на компромис, а од 1990-их се све изменило. Водеће силе су у сваком сукобу почеле да одређују ко је у праву, а ко не, и онима који су по њиховом мишљењу у праву активно су помагале, почев од политичке подршке и селективних војних удара, као својевремено у Босни и СРЈ, па до непосредне војне интервенције и насилне смене власти, као у Либији. Самим тим и преговори, као обавезни део регулисања сваке кризе, нису вођени о томе како да се оконча сукоб, него о условима капитулације „лоших момака“.

Тај модел је престао да функционише у септембру 2013, када САД нису реализовале намеру да бомбардују Сирију, иако је то већ било најављено. Могу се навести конкретни разлози таквог преокрета, али главни разлог су ипак структурне промене. Прошло је време када су САД и њихови савезници имали убедљиву предност у међународним пословима, делимично због унутрашњих потешкоћа у самој Америци и Европи, делимично због све већег утицаја Кине и поновног успостављања политичке ефикасности Русије, а делимично и захваљујући јачању земаља средње величине и важности (од Турске и Бразила до Ирана и Индонезије).

Светски систем се померио у правцу поновног успостављања баланса, што значи да су постали неопходни механизми који су функционисали у ранијим временима. То је пре свега напорна дипломатија са „отвореним финалом“, тј. са резултатом преговора који није унапред познат (тј. у коме се не подразумева да ће „добри момци“ победити), него је резултат усаглашавања интереса и професионалног „ценкања“.

Сиријска драма није окончана. Штавише, и даље није јасно како ће се успех везан за уништавање хемијског оружја трансформисати у политичко решење. Међутим, јесење и зимско искуство одлазеће године показало је да се проблем ипак решава ако постоји жеља да се он реши, и у том случају се превазилазе многе техничке и политичке потешкоће. У септембру су експерти једнодушно изражавали скептицизам поводом могућности реализације руског плана, али се упркос томе план ипак реализује.

Други важни догађаји у години која је на измаку на разне начине потврђују измену или неопходност измене оријентира. Клинч око нуклеарног програма Ирана био је наизглед безнадежан и изгледало је да се може регулисати једино ратом, а онда се изненада испоставило да је и тај проблем решив. Истина, засада је проглашен само предах, али и то је напредак, јер су се раније догађаји незадрживо развијали у једном смеру.

Нова тенденција се испољила и кроз окончање случаја који је изазивао велико интересовање медија. Наиме, уз помоћ тајних напора немачке владе пред сам крај године ослобођен је Михаил Ходорковски. Оставићемо по страни суштину самог случаја, јер су на ту тему преко десет година вођене дискусије. Истаћи ћемо да је окончање случаја постало могуће када су заинтересоване стране престале са ултиматумима и оштрим изјавама за јавност и почеле да дејствују дипломатски и без присуства јавности. Такав приступ је донео резултат који одговара главним актерима овог случаја.

Доказ погрешног приступа је колизија око Украјине. Уместо усредсређеног тражења модела који би био прихватљив за све овде је превагу однео такмичарски занос ривала и жеља да се по сваку цену освоји прва награда. „Битка за Кијев“ између Русије и ЕУ још једном је показала сав свој бесмисао. Украјина је земља која органски није способна да изабере своју геополитичку оријентацију. Њен развој је могућ само уколико њени моћни суседи имају добру сарадњу. У противном се Кијев врти у круг и стоји у месту, грозничаво покушавајући да што више уграби час са једне, час са друге стране. Рекло би се да се страсти сада већ стишавају и можда ће у наредној години ипак бити прихваћен руски предлог да се мирно утроје размотри читав комплекс проблема.

Бесмислено је нагађати шта ће бити у будућности, чак и у наредној години. Па ипак, усудићу се да претпоставим да ће се садашња тенденција очувати, јер није у питању стицај околности, него нови дугорочни тренд.

Аутор је председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику Русије.

Росијскаја газета. Сва права задржана.