Да ли су границе још увек догма?

Карикатура: Дан Потоцки.

Карикатура: Дан Потоцки.

Гагауска аутономија у оквиру Републике Молдавије одржала је референдум о односу према различитим векторима интеграције и о „одложеној“ самосталности. Резултат се могао предвидети: већина становника се изјаснила за Царинску унију Русије, Белорусије и Казахстана, против Европске уније и за проглашавање независности уколико Молдавија изгуби суверенитет (тј. уколико се уједини са Румунијом).

Кишињов сматра да је плебисцит незаконит. Комрат, међутим, и не планира било какве хитне кораке везане за резултате референдума. Воља народа је засада само констатована и архивирана за случај евентуалне измене садашњег стања. А да ли ће се оно изменити зависи од тога шта ће се дешавати западно од молдавских граница, пре свега у Букурешту и Бриселу.

Данас се, међутим, од Европске уније не очекује да ће она спасавати већи део пригрљених европских територија од вируса реваншизма и шовинизма.

Председник Румуније Трајан Басеску је крајем прошле и почетком ове године неколико пута изјавио да ће Молдавија постати део Румуније и да је то неизбежно. Већина коментатора је дочекала те изјаве са иронијом, истичући да Бесеску има статус „ћопаве патке“ (Lame duck), тј. да је при крају свог последњег мандата. Неки од њих подсећају да ће се ћерка шефа државе, иначе доскорашњи топ-модел, ускоро поново кандидовати за Европски парламент и да због тога осећа потребу за консолидацијом националистички оријентисаних бирача.

Можда је заиста тако, утолико пре што је Трајан Басеску више пута давао понижавајуће изјаве о молдавском суверенитету. То није чудно, али је чудно што Европска комисија, на пример, уопште не реагује на такве изјаве председника земље-чланице Европске уније, а она је дужна да води рачуна о нормама и правилима. Неопходан услов за улазак у ЕУ је одсуство било каквих територијалних спорова са суседима. Додуше, негирање нечије државности се вероватно не третира као територијални спор, него као појава сасвим друге врсте...

После два светска рата у којима је једва избегла самоуништење Европа је у другој половини 20. века била врло осетљива на питање промене граница. То се доживљавало као табу тема чије покретање може изазвати катастрофу као 1914. и 1939. Питање граница је формално регулисано Завршним актом из Хелсинкија који је потписан 1975. после вишегодишњих преговора и којим је проглашена неповредивост послератних граница у Европи.

После два светска рата у којима је једва избегла самоуништење Европа је у другој половини 20. века била врло осетљива на питање промене граница. То се доживљавало као табу тема чије покретање може изазвати катастрофу као 1914. и 1939.

Међутим, вакцина светских ратова је по свему судећи престала да делује. Идеја да се границе могу прекрајати више не изазива ужас као пре 25 година. Није ни чудо: за четврт века се у Европи и свету појавило тако много нових држава са границама које никада нису постојале, да се то сада доживљава као нешто уобичајено. Занимљиво је да случајеви највећег прекрајања граница приликом распада СССР-а и Југославије нису утицали на промену односа према том питању, јер се чинило да се ради о изузецима или у најмању руку догађајима толико великих размера (у Совјетском Савезу због његове величине и значаја у свету, а у Југославији због средњовековне бруталности) да свакако не могу послужити као преседан.

Крајем 1990-их су границе ипак престале да уливају некадашње страхопоштовање. Рат НАТО-а против Југославије у суштини је вођен за насилно отимање дела легитимне територије. Западне земље су још 1993-1995. за време босанског конфликта покушавале да некако сачувају конфигурацију Босне и Херцеговине и административне границе СФРЈ , а само неколико година касније суверенитет аутономне покрајине Косово никога више није могао да уплаши.

Није ствар само у томе што су западне земље у том тренутку биле убеђене да још увек управљају међународним процесима и имају снаге да контролишу негативне појаве и да саме себе заштите од њих. Европом је привремено завладала нова атмосфера. На крилима успеха интеграције чинило се да границе унутар европске заједнице губе свој значај, поготово што се и сама та заједница незадрживо ширила. Тада се појавио нови тип међудржавних односа у коме националне државе више не играју некадашњу улогу, па самим тим ни територијална или етничка питања нису више толико опасна као раније, када се због њих ратовало.

Данас се, међутим, од Европске уније не очекује да ће она спасавати већи део пригрљених европских територија од вируса реваншизма и шовинизма. Напротив, што се више удаљавамо од ратних страховања 20. века све је слабије уверење да се границе не смеју дирати. Како који конфликт негде избије, тако се испостави да је једноставније признати раскол него се латити тешког и напорног посла као што је изградња мултинационалне и мултукуртурне заједнице. Европа се већ уморила од бескрајног крпљења босанске конфедерације, склопљене у Дејтону. Што се Косова тиче, ту је Бриселу потребно далеко мање политичких, а поготово интелектуалних напора, мада само Косово тешко може постати држава у правом смислу те речи.

Европа, за разлику од Америке, никада не окреће страницу своје прошлости, него је стално изнова ишчитава. У томе је понекад њена снага, а понекад њена слабост. На пример, тешко је схватити зашто се Пољска тако активно залаже за прекрајање Источне Европе и конкретно Украјине, када она боље од осталих схвата крхкост европског мира и добро зна где се крију историјске мине. Садашње границе у Европи плод су геополитичког компромиса после Другог светског рата. Постоје многи разлози да се те границе доживљавају као неправедне, али не треба гајити илузије да се оне могу само делимично прекројити, тј. да се може рећи: овде мењамо, а овде не мењамо. Сваки систем има своју логику. Она се не може одбацити, а да се то не одрази на све делове система. То је поготово актуелно данас, када на Блиском Истоку сваког тренутка може почети нова фаза великог прекрајања граница.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“