Без избора и без будућности?

Карикатура: Алексеј Иорш.

Карикатура: Алексеј Иорш.

Заоштравање кризе у Украјини повећава ризик директне интервенције спољних играча: САД, Немачке и Русије. То даље прети да изазове још веће заоштравање, које ниједна страна не жели.

Украјина је прешла преко црте. Набој који је од јесени стално у порасту крунисао је кијевски „четврти октобар“. Пре нешто више од 20 година на улицама Москве сукобиле су се власт и опозиција уз масовну примену насиља. Још недавно се чинило да тако нешто у Украјини није могуће, јер је тамо друкчија политичка култура, друкчији су обичаји, људи тамо умеју да се договарају...

Најгоре је то што је у Русији октобар 1993. био трагичан завршетак борбе за власт и насиљем је стављена тачка на спорове о будућем вектору развоја земље, а у Украјини није стављена тачка. Напротив, сада под знаком питања није само правац развоја, него и судбина украјинске државности.

Откако се појавио „евромајдан“ многи су повлачили паралеле између садашњих катаклизми и ондашње „наранџасте револуције“. Данас је, међутим, у питању нешто сасвим друго. И поред све хаотичности која је владала у Украјини пре десет година, и поред драматичних председничких избора и свега што је после њих уследило, ипак се тада радило о обнови политике, економског устројства и државног уређења. Другим речима, радило се о будућности. Данас, у овој бујици догађаја, категорија будућности уопште не постоји.

Стране у жестокој конфронтацији у Кијеву од самог почетка нису имале стратешке циљеве. Председник и његова екипа бринули су само о томе како да задрже власт. Противници владајућег конгломерата се труде да заузму власт, и по свој прилици се ниједног тренутка нису запитали шта ће да раде ако им то пође за руком.

Главни задатак је ангажовање спољног патроната. За Јануковича је подршка Русије од критичне важности, јер је то једини извор крпљења буџетских рупа и економског опстанка. Опозиција се узда у Запад који у идеалној варијанти уместо ње треба да формулише и тактику и стратегију, јер она није способна да то сама уради.

Украјина је жртва судбоносне супротности. Њени проблеми су унутрашњег карактера. За нешто више од 20 година независности Украјинци нису нашли одговоре на питање циља и облика националног развоја. Тешко их је било наћи, с обзиром на разлике у менталитету и социјално-економским приликама. Неуспеси у формирању ефикасних државних институција довели су до тога да је Украјина постала земља у којој на првом месту није држава, него својеврсно грађанско друштво, тј. укупност различитих неформалних или само формализованих заједница, интересних група и практикованих узајамних односа. Украјинска политика се и 2014. бави истим темама као и 1992. То је степен прогреса за протеклих двадесет и кусур година.

„Наранџаста револуција“ је показала да је Запад тачно погодио специфику Украјине тиме што се држао сопствених идеолошких смерница и инсистирао на грађанском друштву. Непосредно обраћање друштву заиста помаже да се убрзају потребни процеси, али не гарантује да ће се добити жељени резултат, као што је показала и „наранџаста револуција“. Ствар је у томе што само функционална држава може да преточи те процесе у политичку реалност. То не могу да постигну државне институције у Украјини, јер оне нису ни оформљене као структура за доношење одлука.

Ситуација је веома опасна. Институционално урушавање Украјине ствара висок ризик непосредног увлачења спољних играча у конфликт. Сада се укрштају жеља Немачке да испољи свој новостечени статус европског лидера, амерички инстинкт који подстиче да се пажљиво прати потенцијално јачање Русије, као и тежња Москве да докаже своје приоритетно право на постсовјетском простору. Све то прети да изазове спирално заоштравање које уствари нико није желео. С обзиром на квалитет потенцијалног трофеја и вероватне трошкове, данас се не може замислити ништа непотребније од борбе за Украјину.

Идеалан сценарио био би да се Русија и Европска унија договоре о неформалном протекторату који би гарантовао очување Украјине у садашњим границама и преузео одговорност коју пропала национална елита не би могла издржати.

Када је 2008. на иницијативу администрације Џорџа Буша постављено питање о акционом плану за чланство Украјине и Грузије у Северноатлантској алијанси, велики одјек је имало објављивање разговора Владимира Путина са колегама на самиту Русија – НАТО. Руски председник је указао на то да границе Украјине нису природне и позвао саговорнике да не „таласају“ и не провоцирају унутрашњу конфронтацију. На Западу су тада Путинове речи схваћене као претња, а он је уствари одржао час за одрасле аналфабете. Кратки историјат настанка Украјине у њеним садашњим границама био је за Буша право откровење. Па ипак, колизија 2013-2014. показује да нико на Западу није схватио озбиљност ситуације.

Геополитички рефлекси у споју са идеолошким шаблонима („европски избор“ и сл.) воде у велику кризу која се у концентричним круговима може проширити веома далеко.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“