Распад Украјинске ССР

Карикатура: Алексеј Иорш.

Карикатура: Алексеј Иорш.

Украјина је доживела слом. Ово је почетак нове украјинске епохе и засада нико не може са сигурношћу предвидети даљи развој ситуације. Важно је, међутим, трезвено сагледати суштину онога што се догађа. Многи кијевски коментатори су написали да је ово крај „Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике“, тј. државе која се „излегла“ из Совјетског Савеза и током двадесет и кусур година сачувала основне типичне црте савезне републике. Вероватно то и јесте најтачнија дефиниција.

Украјини је независност поклоњена „одозго“ захваљујући жестокој борби руског демократског покрета, а затим и руководства РСФСР, против Кремља и Горбачова.

Украјински народ није приносио жртве на олтар слободе, само је грациозно закорачио из једне стварности у другу. Украјинска политика се од 1991. до 2014. градила на неформалном коалиционом принципу који подразумева окретање према Европи, али уз очување целокупног дизајна (пре свега економског) наслеђеног од претходне државе. Национални идентитет се потхрањивао из западног дела земље, јер других варијанти није ни било, с обзиром да је западни део најкомпактнији у идејном смислу. Међутим, такав идентитет у његовом изворном виду нису могли прихватити остали становници Украјине, тако да је било неопходно редуковати концентрацију националне самобитности. Источни региони су служили као економска база. Управо на њих се мисли када се говори о совјетском наслеђу. Тачније речено, мисли се на индустријска предузећа и на читав комплекс трговинско-економских и духовних веза са Русијом. Све је то многим обичним грађанима помагало да преживе, а олигарсима да се обогате. Украјина је фактички прешла у режим паразитирања, очекујући од спољних сила да решавају њене проблеме у замену за обећања да ће њено руководство изабрати „праву“ геополитичку оријентацију.

Такав модел више не може да функционише из многих спољних и унутрашњих разлога. Главни разлог је тај што се тако више не може обезбедити чак ни минимални развој земље, јер се све своди на самоопслуживање владајућих слојева који су све више корумпирани. Ситуација са споразумом о асоцијацији Украјине и ЕУ убедљиво је доказала да украјинска врхушка нема никакве друге мотиве осим жеље да задржи власт и да себи обезбеди гарантовано благостање. Даљи догађаји су показали да руководство нема чак ни елементарни осећај за политику. Јанукович је доживео интелектуални и морални банкрот коме је умногоме и сам допринео. Највероватније је управо он закуцао последњи ексер на мртвачки сандук пролонгиране „Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике“.

Покретачка снага Мајдана је представа о „националној револуцији“ која сада има и своје митове: хероје-мученике, проливену крв и пожртвованост у борби за слободу. Судећи по недавним догађајима то је модел балтичких земаља или Азербејџана, где је у центру Бакуа подигнута монументална Алеја шехида у знак сећања на жртве увођења војних трупа 20. јануара 1990. Национална револуција има свој програм кога ће се обавезно држати идеолошки најзагриженији део садашњих победника. У тај програм спадају дефинисање „антинационалних“ снага и забрана идеологија везаних за „проклету прошлост“, као и лустрације и захтеви да се изрази лојалност, али не толико новој власти, колико новом систему симбола.

И раније је у Украјини било таквих тенденција, али су се њихови импулси гасили у вискозној и аморфној средини. Данас ће жртве послужити као катализатор и оправдање деловања радикално настројених снага. С обзиром да такво деловање и иначе одговара пракси Источне и Централне Европе после пада комунизма, Запад неће озбиљно негодовати, чак и ако претеривање буде имало системски карактер, утолико пре што политички занос екстремних радикала има очигледан антируски предзнак, а то управо и одговара Европи и Америци.

Наравно, паралелно ће се одвијати процес убрзаног прерушавања владајућих кругова у ново рухо и прилагођавања новонасталим околностима. У табору победника има довољно представника „системске“ опозиције која жели да остане на власти. Она има веће искуство од „уличних бораца“ и самим тим ће имати предност у предстојећој политичкој игри. Сасвим је могућа варијанта која подсећа на последице „обојене револуције“, када победници улазе у оштар међусобни сукоб. Амбиције лидера, почев од Јулије Тимошенко која је изашла на слободу па све до вођа „Десног сектора“, толико су велике да уопште не предвиђају постојање јаке конкуренције. Нажалост, у њиховој међусобној борби победиће онај чија реторика буде радикалнија.

Шта Русија треба да очекује? Прво, вероватно ће поново постати актуелне теме које су, како се чинило, затворене још 2010. приликом потписивања Харковских споразума о Црноморској флоти када је усвојен ванблоковски статус Украјине. Актуализацијом питања о уласку Украјине у НАТО читава колизија се преноси у раван међународне безбедности, што подразумева и одговарајућу реакцију Русије. Друго, однос између истока и запада Украјине у новим условима може да изазове велике компликације. Ако се делови Украјине који нису масовно подржали Мајдан не организују у снажну противтежу садашњем Кијеву, на њих ће бити извршен моћан психолошки и политички притисак. Суботњи скуп у Харкову и наступ водећих личности „источног крила“ не оставља утисак енергије и истинске спремности за одбрану својих интереса. Са друге стране, „национална револуција“ захтева доследну украјинизацију и фактички рушење оног начина живота који се сачувао пре свега у областима где већина становника говори руски.

Русија је сада у тешкој дилеми. Стање је слично ономе што се дешавало у балтичким земљама, само су овде размере много веће, јер ће се Москви обраћати за помоћ житељи Украјине који гравитирају према Русији и чија права ће се кршити током „националне изградње“. У случају да Русија то игнорише или да се задовољи упућивањем оштрих нота Министарства спољних послова које немају никакву тежину, то ће се одразити и на самопоуздање и престиж. Са друге стране, мешање у послове суседне државе захтева чврсту политичку вољу, свест о крајњем циљу и увереност да ће тај циљ бити достигнут, јер је тако нешто само по себи доста ризично.

Крај историје „Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике“ отвара нову страницу чији је садржај сличан догађајима у Источној Европи после распада совјетског блока, с том разликом што сви акутни проблеми са којима су се суочиле посткомунистичке државе овде могу бити много упадљивији и бруталнији, с обзиром на величину и специфику земље, као и на сложеност ситуације у њој.

И најзад, данашња Украјина је наследила територију за коју треба да захвали совјетским генералним секретарима. Према томе, крај „Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике“ не означава само крај одређеног социјално-политичког модела, него уједно пружа могућност да се у најмању руку постави питање конфигурације саме државе.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“