О праву на заштиту
Карикатура: Сергеј Јолкин.
Једногласна одлука чланова Савета Федерације да подрже предлог Владимира Путина о могућности примене оружаних снага РФ на територији Украјине док се у тој земљи не нормализује друштвенополитичка ситуација са радошћу је дочекана и у Русији, и у источном делу Украјине. Та одлука, међутим, не подразумева обавезно, неопозиво и хитно слање наших трупа у Украјину.
Ако хоћете, то је засада тек упозорење, а упућено је и онима који на Западу вуку конце кијевских догађаја, и још више самозванцима који су у Кијеву дошли на власт путем државног удара.
Примена силе је за Русију најнепожељнији сценарио, исто као и доношење таквих одлука. Међутим, у ситуацији када постоји реална опасност по живот становништва које говори руски ми не можемо дозволити себи да седимо скрштених руку и да посматрамо како неко убија и осакаћује руске држављане и наше бивше сународнике.
Треба рећи да Русија у овом случају дејствује у правним оквирима, за разлику од наших европских и прекоокеанских партнера који свим силама подржавају нелегитимну и противуставну власт у Кијеву. Управо због тога се реакција Запада и поред свег њиховог незадовољства због наших потеза своди на усмену критику и уцењивање неучествовањем појединих држава на предстојећем самиту Г-8.
Чуђење је једино осећање које изазива најновија изјава државног секретара САД Керија, где он прети увођењем економских санкција. Узмимо само то да је руско тржиште далеко потребније земљама Запада него што је нама потребан увоз њихове робе, да и не говоримо о томе како би одсуство нашег гаса и наше нафте истог тренутка изазвало колапс у економијама европских држава. Подизање украјинске армије (и то само једног њеног дела, судећи по свему) у стање пуне борбене готовости, а такође „редове добровољаца“ испред војних одсека не треба доживљавати као некакав Армагедон, па чак ни као очигледно заоштравање ситуације. И једно и друго је у великој мери обично хвалисање, тј. пропаганда која служи за унутрашњу и спољну употребу.
Очигледно је да ће се међу људима који су последњих месеци са оружјем у рукама уводили демократију на улицама Кијева наћи подоста оних који желе да ратују за своје идеале, али је исто тако очигледно да огромна већина Украјинаца нема намеру да се упушта у било какав рат.
Западни естаблишмент и „револуционари“ у Кијеву и сами одлично схватају да у овом тренутку они нису у ситуацији да отпочну активна ратна дејства. Позиција Русије, напротив, делује далеко супериорније.
Ми се не спремамо да било кога освајамо, нити да било коме одузимамо суверенитет и томе слично. Сва наша евентуална дејства своде се искључиво на заштиту, а то је право које имају и које често користе све моћне државе у свету.
Различите су биле реакције у земљама Европе и САД на политику Русије према Украјини. Наравно, присутна је оштра реторика појединих политичара, па и шефова држава. Међутим, многе политичке елите Старог и Новог Света не деле такво мишљење.
И поред тога што ће информациона и дипломатска конфронтација вероватно још потрајати, о некаквој изолацији Русије не може бити ни говора (наравно, уколико се не догоди нешто потпуно несвакидашње), и то не само из економских, него и из политичких разлога. Ми нисмо мала афричка земља чији став може да се игнорише. На нашој страни су истина, народна подршка и савезници, а такође (узгред буди речено) армија и морнарица.
Антон Хашченко је политички аналитичар.
Росијскаја газета. Сва права задржана.