Ко поступа у духу 19. века?

Што се тиче међународног права 19. век је почео Бечким конгресом 1814-15. То је био прави међународни преговарачки маратон на коме су учествовали монарси Александар I и Фрањо I Аустријски, као и најбоље дипломате и државници тога доба: Метерних, Талеран, војвода од Велингтона и други. Конгрес је ставио тачку на епоху Наполеонових ратова. Стари свет се узбуркао још крајем 18. века, када је Француска револуција унела пометњу у европску политику. Револуционарни полет је заплашио конзервативне режиме и прерастао у геополитичку експанзију Париза која је затим изазвала уједињење великих сила против Наполеона.

У политичком смислу 19. век је трајао скоро сто година. Бечки систем, који је био резултат конгреса, распао се у августу 1914. када су шовинизам, супротности и колонијални апетити европског племства достигли свој врхунац и изазвали Први светски рат. То је заправо био крај „старе добре Европе“, а заједно са њом и епохе класичне дипломатије.

Цео 20. век су обележиле катастрофе: два светска рата, пропаст империја, успон и пад тоталитарних идеологија, многи случајеви масовног уништавања људи због њихове националне припадности. Хладни рат јесте био глобална војна и идеолошка конфронтација, али је изгледао као период мира. Нуклеарни ракетни клинч СССР-а и САД претио је тоталним међусобним уништењем, а заправо је обезбедио свету стабилност каква никада у историји није постојала. Испробавање снага на периферији светске политике у целини је било под контролом „великих газда“. Међутим, чим је престала конфронтација, престала је и контрола.

У том контексту „дух 19. века“ изгледа као некакав изгубљени елдорадо. Европа је између 1815. и 1910. била поштеђена великих сукоба великих сила. То не значи да међу њима није било немилосрдног ривалства или војних конфликата (сетимо се само Кримског, Француско-пруског и Руско-турског рата), али је суштина „Концерта нација“ који се давао после Беча била у томе што су велике силе у свим међусобним споровима имале могућност да успоставе баланс дипломатским путем. После сваке кризе „прецизирани“ су односи главних учесника у спору и кориговани су услови одржавања равнотеже. Тако је било на Париском конгресу 1856. (после Кримског рата), на Лондонској конференцији 1871. (после Француско-пруског рата) и на Берлинском конгресу 1878. (после Руско-турског рата).

„Концерт нација“ је завршен из објективних разлога. Светска политика је престала да се поистовећује са европском. Услед бурног развоја капитализма, првог таласа глобализације и колонијалне експанзије простор за игру је постао шири, а улози су постали већи. Дошло је до унутрашњих превирања у континенталним силама, што је још више отежало одржавање равнотеже.

Противречност противречности
Савремени свет је саткан од противречности, али једна од њих је суштинска и најважнија: противречност међу самим противречностима, између глобализације света и деглобализације владајућих структура.

Данас, двеста година после отварања Бечког конгреса и сто година после почетка Првог светског рата, испоставља се да нам недостаје управо оно чиме се одликовао 19. век.

После свих катаклизми у првој половини прошлог столећа и замрзнуте стабилности у његовој другој половини настало је доба слободе, и то слободе у сваком погледу. Најпре је наступила слобода од идеологије, а то је (на речима) срж америчког погледа на свет. Затим је дошла и слобода од међународних правила и од ограничења која су важила у прошлости. У почетку се чинило да ова друга врста слободе важи само за САД и друге земље Запада, тј. за победнике у конфронтацији великих сила. Међутим, временом се испоставило да је слобода универзалан појам. Најпре су олабављене норме, затим је престало да се практикује и лепо понашање, да би на крају сви играчи на глобалној сцени почели да поступају по сопственом нахођењу. Наравно, они који то себи могу да приуште. Треба рећи да економски и војни монопол Запада почетком 20. века уопште није био тако импозантан као пре 15 година. Другим речима, Вашингтон и његови савезници тада нису могли свима да намећу своја правила.

Украјинска криза је само једна конретна манифестација концепцијског и правног хаоса који влада на међународној сцени, и као таква је прилично упечатљива и симптоматична. Она је доказ да нам управо сада треба права, високопрофесионална дипломатија у духу 19. века. Та стара дипломатија је описана у уџбеницима, али се заборавило како она изгледа у пракси, јер се после Хладног рата није више осећала потреба за компромисима и усаглашавањем интереса, будући да је победник одређивао меру одговорности учесника у локалним конфликтима, као и мере које треба предузети да би се „задовољила правда“. Међутим, сада ни тај модел више не функционише, јер ни најмоћније светске силе немају довољно снаге и умећа.

Савремени свет пати од тоталног дисбаланса у сваком погледу, па и у погледу различитих могућности и интереса, као и различитих представа једних о другима. „Дух 19. века“ је користан, јер омогућава да се дипломатска решења траже на основу трезвене рачунице и уз поштовање џентлменске етике у односима са противником, без идеолошке егзалтираности наслеђене из 20. века. Свету је потребан концерт нација, а њиховим диригентима су потребне класичне партитуре, па макар и у савременој оркестрацији.

Росијскаја газета. Сва права задржана.