Косово и Крим: о сличности и разликама

„Много крви“ vs „без и једног пуцња“

Када је реч о суштинској сличности и разликама између ових преседана, треба обратити пажњу на оно што међународна заједница наводи као битну разлику: на Косову је уочи интервенције тобоже проливено много крви. Толико је апсурдно што Запад истиче ту тезу као нешто суштински битно да не знам ни шта бих на то одговорио. Понегде је било жртава, а понегде није, и шта из тога следи? Говоримо о међународно-правном аспекту и какве везе има да ли је било жртава и колико их је било? Чини ми се да чак ни европске бирократе не схватају у потпуности шта та теза уопште значи. Зар би они хтели да на Криму буде жртава, да изгине исто онолико људи колико је изгинуло на Косову? Да ли би се они тада сложили да је интервенција законита? Историја не познаје конструкције типа „шта би било кад би било“, али ако би познавала, шта би онда Русија требало да ради? Да сачека жртве како би затим све ишло по косовском сценарију? Такав приступ је врхунац цинизма.

„Анексија“ vs „независност“

Што се тиче оптужби за „анексију“ Крима, тј. тезе да је Косово постало независно и ето, није се припојило Албанији, то су неки много чудни двоструки стандарди. Крим је постао део Русије пошто је Руска Федерација признала његову независност, али Абхазија и Јужна Осетија нису постале део Русије, па ипак их Запад бојкотује. Дакле, западни двоструки стандарди се врло јасно огледају и у овом детаљу.

Уосталом, у којој мери је Косово постало независно? У којој мери демократско? Да, постало је независно од Београда, али потпуно зависи од Запада и НАТО-а, од њихових војних база, од КФОР-а, од западних представника који уствари доносе све одлуке. Они су тамо заиста обезбедили референдум „испред уперених аутомата“ у одсуству 250 хиљада Срба који су напустили покрајину после интервенције НАТО-а и праве (а не медијске) хуманитарне катастрофе, испровоциране тим бомбардовањем. Са друге стране, ни идеја Велике Албаније није никуд ишчезла. Наравно, нико не гарантује да ће се Запад одлучити за анексију Косова или да ће дозволити Албанцима да прекрајају „велике“ државне границе у Европи, јер то више неће бити унутрашње границе Југославије.

Границе после светских ратова и границе после Хладног рата

Уз све то треба имати у виду да границе унутар Европе и границе унутар СФРЈ и СССР-а, ако ћемо право, нису исто. Знатан део граница на територији Европе искројених још по Версајском мировном споразуму већ су постале датост која се априори не мења. Другим речима, може се до миле воље расуђивати о судбини овог или оног европског етноса, али се не могу доводити у сумњу постојеће границе. Са друге стране, ако нећемо да будемо формалисти, тј. ако хоћемо да расуђујемо бар мало се ослањајући на историју земаља источне Европе, онда морамо констатовати да границе република унутар СССР-а и Југославије, и утолико пре границе између Републике Србије и Аутономне Покрајине Косово, нису баш исто што и границе између, рецимо, Белгије и Холандије, или Француске и Немачке.

То је још један моменат који сједињује Крим и Косово. Комунистички функционери су својевремено одлучили да мало експериментишу са политичком географијом тадашњих „савеза (још увек) братских народа“, али њихова воља не треба да утиче на људске судбине ни сада, ни убудуће. У том смислу је случај Крима чак у већој мери сличан случају Ибарског Колашина. Ако је Косово у неком смислу преседан у складу са којим ми можемо да решавамо судбину Крима, онда Крим може бити преседан у складу са којим треба да се решава судбина Ибарског Колашина, уколико Србија ускоро одлучи да призна Косово.

Ангажованост међународних структура у процесу одвајања Крима од Украјине vs посматрачи-добровољци

Више о агресији НАТО-а на СРЈ 1999

Тешко нам је да се са тим сложимо. Русији нимало не би сметало да су међународне структуре у већој мери биле ангажоване у процесу регулисања ситуације на Криму и у референдуму о присаједињењу Русији. Мислим пре свега на УН, поготову ако се има у виду да је Русија стални члан Савета безбедности. То ништа не би променило, али би поменутим процесима дало већу легитимност. Међу посматрачима на референдуму били су, између осталих, и представници Србије. Многе од њих лично познајем. Штавише, ако се погледа општи састав мисије, стиче се утисак да је Срба можда било и највише. Наравно, добро је што је уопште било међународних посматрача, али било би много боље када то не би били само неки проруски настројени добровољци, него легитимне међународне структуре.

Аутор је виши научни сарадник Руског института за стратешка истраживања.

Росијскаја газета. Сва права задржана.