Русија после Запада

Карикатура: Константин Малер.

Карикатура: Константин Малер.

Москва је фактички одустала од модела понашања којим се руководила од краја 1980-их: западна оријентација се донедавно посматрала као гарант безбедности, развоја и успеха Русије. Међутим, 2014. Москва је поступила другачије, и њен „заокрет ка не-Западу“ могао би да означи коначно рађање истински мултиполарног света.

Криза поводом Украјине подвукла је црту под читавом епохом руске политике. Москва је фактички одустала од модела понашања којим се руководила током готово четврт века, од краја 1980-их. Од времена тадашњих снова о свету и Европи без линија подела очување добрих односа са Западом сматрало се једним од приоритета. Чак и када је Русија повлачила потезе који су се директно косили са жељама Европе и САД, остављала је себи довољан маневарски простор како би максимално умањила штету нанету међусобним односима. Западна оријентација се посматрала као гарант безбедности, развоја и успеха Русије.

За цео свет ће одустајање Русије од уског „западоцентричног“ гледишта означити почетак истинске мултиполарности, коју нико више неће моћи да игнорише.

Међутим, 2014. Москва је поступила другачије. Пошто је игнорисала све молбе, апеле, упозорења и претње западних земаља, Москва је у састав Руске Федерације примила Крим и Севастопољ. Сви су навикли да Русија никада не иде до краја у заштити својих интереса, онако како их она види. А када се то ипак догодило, реакција Сједињених Држава и Европе се свела на покушај да се Русија казни, без обзира на то колико су њени захтеви оправдани, а њена позиција утемељена.

Симптоматично је у том контексту понашање партнера Москве у Г-8, коју многи сматрају за најутицајнији политички форум на свету. Шта, дакле, треба да предузме таква организација када у свету избије политичка криза широких размера? Тачно, треба да одржи састанак и да размотри начин на који криза може да се превазиђе. Међутим, прва (подвлачим – прва!) реакција седам земаља на заоштравање ситуације око Крима и на став Москве била је: ми нећемо доћи на састанак. Затим „седморица“ дају серију изјава у којима осуђују Русију и упућују претње на њен рачун, затим уводе санкције и најзад фактички објављују да „осморица“ више не постоји. Изгледа да се не да искоренити стара навика да се кризне ситуације решавају вршењем притиска, а не дијалогом.

Данас је бесмислено да се светском систему прилази са позиције нужног одржавања приоритетних односа са Западом. За Русију је то озбиљан заокрет, јер током стотина година њен поглед је био „западоцентричан“.

Најважнија лекција коју је Русија научила је да Запад није исто што и цео свет. И више од тога, свет је постао толико разноврстан и немонолитан да је централизација и нечија искључива доминација једноставно немогућа. А с обзиром да се појавио велики број нових утицајних играча, према сваком од којих треба неговати посебан приступ, бесмислено је да се светском систему прилази са позиције нужног одржавања приоритетних односа са Западом. За Русију је то озбиљан заокрет, јер током стотина година њен поглед је био „западоцентричан“.

Шта то значи у пракси? Русија, коју је аналитичар глобалне банкарске корпорације „Голдман Сакс“ Џим О’Нил некада сврстао у БРИК (касније БРИКС), одувек је по свом идејном и историјском профилу одударала од осталих чланица ове организације. Санкције против Русије које су почеле да уводе САД и Европа за сада пре свега обухватају политичке и симболичке мере. Међутим, с обзиром да Москва не намерава да мења правац деловања, а можда ће у Украјини да заузме и активнији став, не треба искључити ни могућност увођења трговинско-економских мера. Ефекат би могао бити неочекиван.

Велики део становништва Земље је уморан од недостатка алтернативе западној доминацији.

О окретању Русије према Азији много се говорило и раније. Владимир Путин је недавно овај стратешки заокрет назвао главним руским приоритетом у 21. веку. Ако Запад настави да врши економски и политички притисак на Русију и покуша да уведе ограничења у духу Хладног рата (инвестиције, технологија, финансијска тржишта, блокирање платног система итд), за Москву би „свет без Запада“ могао да постане реалност. А окретање ка Азији ће бити окретање ка не-Западу, то јест много шири процес. Тим пре што чак и у финансијском и технолошком погледу Запад више не држи монопол, а тржишта „трећег света“ нуде безграничне могућности.

О окретању Русије према Азији много се говорило и раније. Владимир Путин је недавно овај стратешки заокрет назвао главним руским приоритетом у 21. веку.

Преоријентација ка другим центрима економског утицаја може се сматрати суштинском променом. Као прво, треба поштено признати да Русија није навикла да равноправно и озбиљно сарађује са земљама које су још релативно доскора сматране за политичку периферију и више третиране као објекти, него као субјекти. У совјетско време смо преузимали улогу покровитеља, борили смо се са САД за утицај на државе Азије, Африке и Латинске Америке. У постсовјетском периоду најпре смо ове земље, у суштини, игнорисали, а затим покушали да без плана и насумице обновимо изгубљене везе.

Као друго, позиција Американаца у земљама у развоју је стабилна, тако да нема сумње да ће им они свесрдно „саветовати“ да избегавају да имају посла са Русијом. Данас је тешко некоме нешто забранити, ситуација се умногоме изменила у односу на ону која је владала пре 25-30 година, али не треба потценити западне полуге. Иран, на пример, добро познаје једностране санкције, које Вашингтон уводи против оних земаља и компанија које са њим сарађују.

Као треће, када се ради о Кини, која у новонасталој ситуацији представља суштинску алтернативу, не треба заборавити ни супротну страну медаље. Русија у економском погледу знатно заостаје за Кином и све је више за њу политички везана. Пекинг је спреман да подржи Москву (истина, неформално) и да јој пружи финансијску и привредну помоћ, али цена ће бити убрзан пораст зависности Русије од Кине. Интереси ове две земље при томе се не поклапају у потпуности, а Русија ће при доношењу одлука морати све више да узима у обзир и кинеско мишљење.

Тим пре је за Русију значајно да активира најразличитије везе са земљама мимо традиционалног Запада како би стабилизовала своју нову позицију. Велики део становништва Земље је уморан од недостатка алтернативе западној доминацији. Русија не треба да чека званично признавање њених потеза на Криму, јер је за многе тема граница сувише осетљива. Али она може са сигурношћу да рачуна на то да организована блокада против ње неће уродити плодом. Земље у развоју сада одбијају да послушно корачају у строју, већ се труде да сукобе међу великим силама користе како би учврстиле своју сопствену позицију.

Јасно је да Запад и даље остаје најмоћнији и најутицајнији светски играч, јер поседује потенцијал који нико не може да замени. Пре свега у научној, технолошкој и образовној сфери. А тешко је преценити и културну привлачност Европе за Русију и цео свет. Уосталом, Русија и не намерава да улази у конфликт са Западом и да се од њега изолује. Ради се једноставно о томе да сарадња не треба да буде безусловна и да се одржава по сваку цену.

У свету 21. века бесмислено је рачунати на успех ако се не граде снажне везе са не-Западом. Тако да ако санкције буду уведене, на њима треба бити захвалан. Оне ће, наиме, подстаћи Русију да се преоријентише, за шта је време одавно сазрело. А за цео свет ће одустајање Русије од уског „западоцентричног“ гледишта означити почетак истинске мултиполарности, коју нико више неће моћи да игнорише.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“