Жртва кримске кампање

Деда и репа: Русија против свих. Карикатура: Алексеј Иорш.

Деда и репа: Русија против свих. Карикатура: Алексеј Иорш.

„Кримски фатум“ се своди на чињеницу да се Русија поново нашла у ситуацији у којој су су са једне стране „сви против Русије“, а са друге само она. Русија је сада држава-ревизиониста и не сме да поклекне. Осим тога, „кримска кампања“ је донела и жртве: вероватно је највећа међу њима губитак наде у националну одговорност руске опозиције.

Све што Русији предстоји после враћања Крима јесте наша судбина и наша слобода да будемо самосвојни. То је добра вест. 

А лоша вест је то што нас је задесио фатум „кримског рата“, тј. што смо се опет нашли у игри где су улоге подељене тако да су са једне стране „сви против Русије“, а са друге смо ми. И опет се све то десило изненада и за нас потпуно неочекивано, као и средином 19. века.

Остаје да се разјасни како се то могло догодити и шта нам је сада чинити.

Губитак наде у националну одговорност руске опозиције је можда највећа жртва кримске кампање.

Од самог почетка операције „Острво Крим“ (тј. условно речено од тренутка када су се у парламенту аутономне републике појавили „учтиви наоружани људи“) Москва поступа потпуно исправно, а понекад чак и сјајно.

Међутим, сама чињеница да она мора то да ради заправо је последица читавог једног правца у руској спољној политици вођеној током протеклих 20 и нешто година. Конкретно мислим на линију која је спровођена од самог почетка 1990-их и која се заснивала на ставу о неповредивости украјинских граница, а да при томе није било никакве могућности да се комплексно утиче на територије „неповредивог“ суседа. Овоме се могу додати одбојност и равнодушност према питањима права и интереса руског становништва на суседним територијама, номенклатурно-олигархијски модел спољне политике (узајамно разумевање државног врха и крупног бизниса уз игнорисање расположења народа), а такође и губитничке информационе стратегије.

Данас, међутим, то не треба да буде повод за реторику раскринкавања, него за извођење закључака организационе природе у домену Министарства спољних послова, „Россотрудничества“ и других сличних структура. У контексту њихове хроничне немоћи да реше украјинско питање комично изгледа убеђеност Мајдана да иза сваког ћошка вребају зли Москаљи (како Украјинци погрдно називају Русе) са подмуклим плановима и убаченим агентима. Тако је било све док се „Москаљи“ заиста нису појавили иза ћошка. Мајдан као да је дозивао Русију, и она се одазвала. Када се Москва заиста пренула и усред туђе револуције изашла на сцену, нашла се у ситуацији у којој већ није било комфорних решења.

Ни Кијев, а ни део „међународне заједнице“ који стоји иза њега, до последњег тренутка апсолутно нису били спремни да озбиљно разматрају питања попут широке аутономије Крима са државним статусом руског језика, са гарантованим базирањем руске Црноморске флоте, гарантованом војном неутралношћу Украјине, итд. А када је Крим већ дефакто реализовао „самоопредељење до отцепљења“, тада је процес већ постао неповратан, исто као и револуционарни Мајдан.

Уосталом, ко може бити сигуран да би гаранције дате Криму вределе више од гаранција датих Јануковичу, а да је хипотетичко обећање НАТО-а о непридруживању Украјине поузданије од истог таквог обећања за чланице Варшавског уговора датог Горбачову? Да је Русија препустила процес међународним посредницима изгубила би полугу силе, а кримска аутономија би била ликвидирана по принципу 1990-их, само много брже и са далеко већим репресијама и већом помамом.

Како је требало да ми из Москве гледамо на гушење „руског пролећа“ у Севастопољу? Да ли је требало неколико пута да изразимо забринутост и да се позовемо на међународне принципе? Или да се и даље поносимо Олимпијадом у Сочију? А можда и да почнемо са припремама светског фудбалског првенства 2018, унапред се радујући новим празницима патриотизма?

Ово није бизнис, ово је морални чин и једина могућа одлука, ако уопште желимо да будемо нација.

Управо тако је и изгледао инерциони сценарио! Мало ко је очекивао и тражио нешто друго. Неко ће рећи да то што је Русија урадила није баш лепо? Да, али замислите само како би многи без тога могли са уживањем да презиру Путина! Уверен сам да садашњи критичари „анексије“ и „аншлуса“ не би пропустили такву прилику. Заблистали би у новим бојама сви њихови омиљени аргументи о „милијардама изнетим из земље“ и о „урођеном кукавичлуку клептократије“.

Нема потребе да нас неко застрашује последицама и да нам прича како ћемо скупо платити „оронулу бању“. Ово није бизнис, ово је морални чин и једина могућа одлука, ако уопште желимо да будемо нација.

То и јесте фатум. То морално опредељење покренуло је низ неповратних последица: најпре доносите одлуку да ћете бранити Севастопољ, а затим се испоставља да се ту не може изградити сигурна конструкција уколико се цео Крим не присаједини. Важно питање је да ли ће се присајединити де јуре или дефакто. Ни ту фактички не постоји могућност избора. Становништво Крима је на референдуму донело одлуку о присаједињењу Русији, а не сивој зони непризнатих држава.

Где ће се зауставити тај ланац неповратних последица, тај фатум кримског рата?

Правог рата очигледно неће бити. Вероватно неће бити чак ни хладног рата, али ће зато мир бити довољно врућ да многи осете то на својој кожи. Није ствар само у системским, па ни у неформалним санкцијама од стране Запада. Ствар је у томе што РФ практично од самог настанка наступа са позиција својеврсног пуризма и привржености слову међународног права. Такав приступ сам по себи није увек био уместан (ако се има у виду колико је то право млохава конструкција и колико оно само себи противречи), али је био врло уобичајен. Сада више није могуће играти такву улогу у њеном некадашњем формату. Русија је сада држава-ревизиониста. Ако изненада поклекне, она ће бити неуспешни ревизиониста, што је далеко горе.

Према томе, немогуће је изаћи из тешке ситуације путем уступака. Наша једина шанса су успеси, а не уступци.

Русија је сада држава-ревизиониста; ако поклекне, биће неуспешни ревизиониста, што је далеко горе.

Москва је у суштини била принуђена да изађе на мегдан фамозном „новом светском поретку“, чији се смисао састоји у безусловном монополу САД и њихових савезника на примену силе као политичког инструмента у међународним односима, на тумачење међународног права и на (де)легитимизацију држава и режима. Али Русија не излази на тај мегдан као алтернативни глобални центар моћи, него као земља која претендује на субјективитет у оквирима сопственог историјског простора. И то је сасвим довољно да изазов буде прихваћен. Москва је објавила да нови светски поредак за њу не важи. Нема сумње да је то изазвало велико интересовање у најразличитијим деловима планете, укључујући и њен западни део. Ако та објава буде озбиљно аргументована (комплексном стратегијом силе), то онда може бити основа за нову улогу Русије у свету, који ће у том случају заиста бити вишеполаран.

Једна максима званичне реторике гласи: „Ако не будемо јаки, остаћемо без државе“. Занимљиво је да се та реторика материјализује на крајње неочекиван начин. Данас то није мисао изречена у заносу, него чињеница која боде очи. А није ни повод да власти добију бланко поверење да могу да раде шта год хоће, него повод да им се поново постави низ старих непријатних питања. На пример ова:

– Ако Запад озбиљно почне да размишља о „економској батини“ за „бунтовника“, зар то не значи да је најзад куцнуо час да се суверени фондови преоријентишу на унутрашње инвестиције, да се почне са стварањем сувереног финансијског и валутног система и са освајањем унутрашњег тржишта?

– Ако ситуација објективно захтева свеобухватну замену увозне робе, можемо ли ми кренути у то ако не обезбедимо слободу приватне иницијативе унутар земље, заштиту права на имовину и унутрашњу конкуренцију?

– Ако штитимо законите интересе Руса у Украјини, можда бисмо могли да пробамо да их заштитимо и понегде у Русији, на пример у Ставропољском Крају или Сургуту?

У 19. веку је на шок изазван Кримским ратом Русија одговорила модернизационим пројектом Александра II. Тај пројекат није у свему био успешан, али није био ни јалов. Добар је и као подсећање да унутрашња реакција власти на спољашње изазове не треба да се састоји у „тренирању строгоће“, него у коренитој промени оријентира.

Неко ће ми сигурно рећи да је та промена постала могућа захваљујући промени власти у Зимском дворцу. Тако је. Али ствар је управо у томе да смена личности које су на власти ниједног тренутка не доведе у питање лојалност самој држави.

Овде је поново умесно говорити о парадоксалном ефекту материјализације пропаганде. Данашња „лица протеста“, сви ти Немцови и сав тај „Пуси Рајот“, сви су они своје сопствене карикатуре и сви као да су сишли са платна „кремаљског одељења за агитацију и пропаганду“ са циљем да изложе ексклузивни план капитулације своје земље или да приложе свој ауторски додатак пакету међународних санкција. Нажалост, има појава које су далеко непријатније од санкција. На пример, губитак наде у националну одговорност опозиције. Може се рећи да је то највећа жртва кримске кампање.

Аутор је председник московског Инстута за националну стратегију.

Росијскаја газета. Сва права задржана.