Украјини резервисано место у уџбеницима

Карикатура: Алексеј Иорш.

Карикатура: Алексеј Иорш.

Украјинска криза 2014. свакако ће бити детаљно описана у уџбеницима. На њој ће се учити будуће генерације дипломата и стручњака за међународна питања. Можда ће она ући у историју чак и као крај нестабилног прелазног периода који је наступио после Хладног рата. У сваком случају, спасоносну улогу може да одигра само високопрофесионална дипломатија.

Прелазност наше епохе одражава се у томе што водећи играчи на различите начине доживљавају њен садржај. На Западу, тј. у САД и оним земљама које се на њих оријентишу, окончање конфронтације пре 25 година схваћено је као успостављање новог светског поретка. Тај поредак се појавио сам по себи, а не као резултат мировног споразума или дипломатске конференције, како је то било некада. Онај са којим је требало склопити мировни споразум - СССР - једноставно је нестао, тако да је противник извесно време био чак и у недоумици, која је, додуше, брзо прерасла у самоувереност. Није ни могло бити другачије, јер је победа била чиста и убедљива, што значи да победник има право да одређује ко ће се како понашати. Од тог доба, и поред кардиналних промена до којих је дошло на планети, све време је присутна идеја о постојању правичног и правилног уређења света под руководством Запада, а ко год је сумњао у то руководство третиран је као ревизиониста коме треба пружити отпор у име општег добра.

Већ 25 година је присутна идеја о постојању правичног и правилног уређења света под руководством Запада, а ко год је сумњао у то руководство третиран је као ревизиониста коме треба пружити отпор у име општег добра.

Међутим, ван западног друштва има много оних који не мисле тако. Један број утицајних држава које се брзо развијају, пре свега у Азији, признаје да се појавило нешто налик на светски поредак, али не сматра да је он правичан. У сваком случају, већ годинама се прича о потреби преиспитивања функционисања међународних институција које и даље одражавају однос снага из средине прошлог века (Савет безбедности УН, ММФ, Светска банка, итд). Другим речима, постоји осећај да у међународним односима није све праведно, и он, наравно, подрива стабилност тих односа.

Што се Русије тиче, она је за четврт века доживела и еуфорију изазвану променама, и тежак пад, и стабилизацију, а затим мучно устајање, тако да се овде учврстило уверење да никакав поредак није ни успостављен. Москва је све ово време покушавала да примора остале на уважавање њеног мишљења. Напоредо са тим расла је сумња да потези светских лидера, засновани на њиховим представама, могу обезбедити какав-такав поредак, што је потврђивала и политичка пракса. Тако се и појавило уверење да ту не постоји никакав поредак, него само ситуација недовршене транзиције из једног система у неки други, а тај други тек треба да се формира. Другим речима, не може бити ни говора о било каквом ревизионизму за који Русију оптужују САД и Европа, јер не постоји статус кво.

Нови светски поредак се пре 25 година појавио сам по себи, а не као резултат мировног споразума или дипломатске конференције, како је то било некада.

Русији се приговара да још увек верује у силу повлачења „црвених линија“, тј. да живи у другој, застарелој стварности. Џон Кери је оптужио Кремљ за обнављање „духа 19. века“, а председник Европског савета Херман ван Ромпеј жигосао је Москву за то што она, наводно, покушава да „врати доба Хладног рата које је заувек остало у прошлости“ и које се заснивало на идеологији и страху.

Тачно је да Русија спроводи конзервативну унутрашњу политику и да не влада у потпуности појединим савременим инструментима, али она зато сматра да класична дипломатија, заснована на балансу снага, интереса, компромиса и узајамних уступака, нема алтернативу, те да никакво манипулисање смислом или представама неће створити стабилан темељ за међународне односе.

Дух 19. века који је поменуо Кери не може се вратити у потпуности. Прошла су времена када су велике силе решавале судбину малих земаља без њиховог учешћа. Постоје, међутим, и други аспекти политике тог периода, а они спадају у азбуку међународних односа. Међу њима је пажљив однос према интересима водећих играча и свест о постојању линије иза које више није реч само о рутинском надвлачењу геополитичког конопца, него се већ залази у срж представа о безбедности. Нико не може укинути ризике везане за прекорачење те линије све док понашање земаља зависи од људи, а не од робота и рачунара.

Ближи се кулминација украјинске кризе, када ће спасоносну улогу моћи да одигра само високопрофесионална дипломатија. Потребан је читав пакет решења, компромиса и узајамних уступака на многим нивоима.

О чему треба преговарати? О уставном устројству Украјине које би гарантовало права свих њених житеља, о ванблоковском статусу земље, о огромним дуговима, цени и непрекидном транзиту гаса, о томе да Русија призна легитимност будућих избора. То су основни елементи од којих се састоји пакет решења. Њих тако треба распоредити и повезати да свако добије оно што је њему најважније, а да се одрекне онога што му је мање важно.

У правој дипломатији не постоји потпуна и безусловна победа. Ако неко ипак живи у илузији да је достигао такав успех, то само значи да ће се убрзо читав систем срушити, јер ће поражени тежити да се реванширају. За епохе које у негативном контексту помињу Кери и Ромпеј, тј. европски 19. век и доба Хладног рата, било је карактеристично управо то што су у њима прављени стабилни и трајни компромиси. То није био случај у првој половини прошлог века, када су победнице у Првом светском рату покушале да уреде свет само за себе и само у свом интересу, као ни почетком овога века, када Запад није имао намеру да се са било ким договара, сматрајући да је само он у праву и наслађујући се тиме. И тада и сада се показало да оно што је изгледало као светски поредак уствари није ништа друго до прелазни период. Било би добро да се и у садашњој ситуацији, као што је било у тадашњој, успостави равнотежа само уз помоћ дипломатског разума, тј. без великих потреса.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском