Духови из чаробне лампе Виктора Јануковича

Карикатура: Алексеј Иорш.

Карикатура: Алексеј Иорш.

Конфликт између представа и тежњи великих играча на светској политичкој сцени, испровоциран догађајима у Украјини, већ задире и у основне принципе уређења света, бар онако како је оно схватано у протекле две деценије. Крај конфронтацији је још далеко, а најопаснија фаза тек предстоји. То су догађаји везани за председничке изборе заказане за 25. мај. Треба размотрити у каквој су позицији главни протагонисти и може ли се сагледати јасна логика њиховог поступања.

Украјина је у пат позицији. Влада није способна да изађе на крај са нередима и економским проблемима. Самопроглашене народне републике на истоку покушавају да се позиционирају као одговорна сила која се ослања на већину становништва. Извођачи на сцени и ван сцене нису способни да пређу на режим регулисања кризне ситуације. Није проблем само у великој међусобној нетрпељивости. Проблем је што недостају заједнички оквири за решавање несугласица. Правни оквири су уништени још за време трагичних догађаја у Кијеву у другој половини фебруара, тако да сада сваки корак само погоршава ситуацију. Законске норме су најпре попустиле под притиском револуције, а затим су замењене принципом бумеранга: „ако можете ви, можемо и ми“. Становништво Украјине није монолитно. Оно је подељено на два дела међу којима постоје велике културно-историјске разлике, и та подела брзо прераста у поларизацију.

Да ли је Виктор Јанукович могао претпоставити какве духове пушта из чаробне лампе када је пре пола године одложио потписивање споразума о асоцијацији са ЕУ?

Једна страна организује „мајдан“, а друга одговара „антимајданом“. Једни формирају националистичке групе, а други одговарају формирањем „антифашистичких формација“. Једна страна покушава да монополизује централну власт, што изазива отуђивање друге стране, тако да се право на самоопредељење украјинског народа као у огледалу одражава у дешавањима на Криму. И саме демократске процедуре (избори), које би требало да врате процес у легитимне оквире, реализују се ван тих оквира и зато не решавају проблем, него још додатно погоршавају ситуацију.

Додуше, без избора ће се Украјина дефинитивно сурвати у правни вакуум. Исправно је мишљење да сваким изборима треба да претходи процес националног помирења, нешто попут пољског „округлог стола“ 1989. или уставне скупштине. Нејасно је, међутим, по ком основу би се бирали представници народа. Крахом политичког система и губитком унутрашњег ослонца створен је вртлог који буквално увлачи у себе спољне силе тако што се свака од њих одазива на вапаје оне стране која сматра да се њени интереси поклапају са интересима дотичне силе.

За Русију је присаједињење Крима јединствен догађај који је везан за посебну историјско-психолошку мотивацију. Присаједињењем Крима су, по свему судећи, исцрпљене амбиције Москве у погледу ширења територије. Даље намере се своде на преуређење Украјине у смислу отклањања могућности да она постане консолидована антируски настројена држава.

Примена санкција према Русији актуелизује питање треба ли се ослањати на глобални економски систем (и уопште на глобалне системе, на пример Интернет), ако се на њега тако лако може извршити политички утицај у интересу доминантне земље.

Подршка деловања активиста на истоку уклапа се у општу логику руске спољне политике. И поред тврдње да су руски „агенти“ у великом броју присутни на југоистоку Украјине, засада нису предочени докази који би ту тврдњу могли поткрепити. Са друге стране, нико и не скрива чврсту намеру да се не дозволи пораз снага самоодбране. Неуспех самоодбране ће се доживети као неуспех Кремља, тако да се Русија не може дистанцирати од добровољаца. Антикијевски покрет југоистока Украјине у Москви се третира као гаранција да ће приликом преуређења државе морати да се води рачуна о интересима житеља тог дела Украјине, али и о интересима саме Русије.

Уосталом, позициона борба у Украјини само је један ниво велике игре. Москва се суочила са чињеницом да Запад категорички не прихвата њене потезе, тако да је конфронтација неизбежна. Русија и Запад успостављају односе који су психолошки гледано слични Хладном рату. Засада се све одвија по инерцији, али ускоро ће бити потребно да се преуреди систем међународних веза и да се коригује економски модел у смислу одустајања од интеграције у глобална тржишта. Не зна се колико је прецизно Кремљ израчунао евентуалне економске последице, али одговор Запада је свакако узет у обзир и штета је оцењена као прихватљива.

Циљ Москве је да оштро повуче „црвену линију“ којом би била стављена тачка на постсовјетски период, а такође да нагло подигне свој статус уочи формирања новог светског поретка. По питању Украјине Русија неће одступити. Одлучност коју је Кремљ демонстрирао на Криму говори о томе да је све схваћено врло озбиљно. Та иста одлучност је у великој мери пресекла одступницу, тако да више нема назад.

Европске и америчке главобоље

У Европској унији влада пометња. Европа не може да пронађе своје природно место у конфликту око Украјине. Политика силе јој по профилу не одговара, а никако да се формира самостална позиција. Европска унија је изгубила иницијативу, иако би било логично да управо она улаже највеће напоре у решење украјинске кризе. Европа није спремна за тако наглу промену садржаја. Стари свет је навикао да заузима удобну позицију. Европљани се нису нарочито бојали Русије, али нису дозвољавали ни да дође до конфронтације, тако да су могли користити све предности сарадње. Потези Кремља на Криму шокирали су Европу и пробудили све њене историјске фобије везане за понављање свих кошмара европске историје 20. века, од светских ратова преко прекрајања граница па све до системског раскола на нишану нуклеарног оружја.

У САД је украјинска политика до почетка године била препуштена појединим мање-више споредним личностима, а сада је Америка принуђена да се потпуно посвети проблему Украјине. Разлог, наравно, није сама Украјина, него чињеница да је Америка први пут током дугог низа година наишла на оштар и бескомпромисан отпор. Вашингтон није очекивао од Москве тако моћан одговор. На крају се променило схватање, тј. пре украјинских догађаја су САД доживљавале Русију као земљу која им изазива главобољу, али не представља суштински проблем, а сада у Русији виде озбиљног противника, или бар некога ко претендује на такву улогу, тј. некога ко их изазива на мегдан.

Вашингтон се неће удубљивати у хемијски састав муља од кога се састоји украјинска унутрашња политика, и зато користи већ познате и испробане схеме. Са једне стране су људи који нису савршени, али „воле демократију“ и „заузели су власт на таласу отпора тиранину“. Са друге стране су „бандити“ које инспиришу и усмеравају наследници „империје зла“ [тј. Русија као правна наследница СССР-а - прим.ур.]. САД очекују да ће уз помоћ санкција приморати Москву да промени свој курс. Шансе су минималне и зато ће притисак морати да се повећа, тј. да се пређе на свеобухватније обуздавање. А пошто се не ради о Украјини, него о принципу, онда ће се конфронтација само ширити.

Санкције против Русије могу имати и дугорочан ефекат. Америка први пут тако очигледно демонстрира да заиста она управља светским економским системом. Платни системи Visa и MasterCard искључују финансијске институције према којима су уведене америчке санкције. Глобалне IT-компаније спремне су да прекину односе са „непожељним“ клијентима.

Такви потези су предузимани и раније, али према земљама које имају много мањи политички и економски значај од Русије и које су мање интегрисане у глобалну економију. Примена таквог средства према Русији актуелизује питање треба ли се ослањати на глобални економски систем (и уопште на глобалне системе, на пример Интернет), ако се на њега тако лако може извршити политички утицај у интересу доминантне земље. То питање и иначе треба да реше велике државе које нису америчке савезнице. Притисци путем санкција су стимуланс за вишеполарно реструктуирање света, како политичко, тако и економско, утолико пре што већ постоји тенденција сегментације светског трговинско-финансијског простора и формирања економских блокова уместо једног блока у коме важе иста правила за све.

Гледајући ту грандиозну палету чак је помало чудно присетити се од какве ситнице је све почело. Да ли је Виктор Јанукович могао претпоставити какве духове пушта из чаробне лампе када је пре пола године одложио потписивање споразума о асоцијацији са ЕУ?

Фјодор Лукјанов је председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику.

Руски текст на порталу gazeta.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.