Москва предлаже Кијеву оптимистички сценарио

Референдум о државној самосталности Луганске и Доњецке Републике није унео принципијелне промене у ситуацију у Украјини. Очигледно је да резултати референдума неће бити признати ни у свету, ни у Русији, без обзира на уважавање народног гласања од стране Москве.

Судећи по тону, то је јасно и Доњецку и Луганску. Било би погрешно схватити резултате референдума и изјаве о независности које су за њим уследиле као једнозначну одлуку о изласку из састава Украјине. То је пре очигледна демонстрација чињенице да без широког друштвеног дијалога земљи прети неминовни распад.

Ипак, дијалог омета психологија садашњих кијевских власти, које су извршиле преврат и посматрају своје политичке супарнике као поражене или као оне које треба победити по сваку цену. Циљ је очигледан – тежи се искључењу региона у којима преовладава рускојезично становништво из политичког процеса у периоду смене власти који и даље траје.

Шаховска мајсторија Путинових сензационалних изјава
Председник Русије, који је више од пола месеца ћутао о украјинској теми, 7. маја је дао сензационалне изјаве: позвао је становнике југоистока да одложе референдум и позитивно се изјаснио о предстојећим украјинским изборима. Низ критичара већ их је протумачио као „предају југоистока Украјине“. Међутим, у реалности, ове изјаве су део изврсне тактике која подсећа на шаховски „двојни удар“ и представљају корак ка остваривању руских интереса у Украјини уз минималну потенцијалну штету.

Позиција Русије је потпуно супротна. Речи шефа Министарства спољних послова Сергеја Лаврова о неопходности преговора унутар саме Украјине треба схватити недвосмислено. „Уверени смо да се то мора учинити у најкраћем року, и још једном ћу поновити да је жалосно што се неко у Вашингтону и Кијеву противи успостављању дијалога између региона, и управо се, између осталог, због тога и упркос нашој спремности ‘мапа пута’ коју је председник ОЕБС-а припремио не објављује“, рекао је министар.

Како би се разумела логика руских власти, треба се вратити уназад, на недавни московски сусрет председника Владимира Путина и његовог швајцарског колеге Дидијеа Буркхалтера. Том приликом су најављени „мапа пута“ и јачање улоге ОЕБС-а у решавању кризе. Али нико није указао на пут изласка из украјинске кризе. Иако се украјинско питање још у Женеви дефакто решавало у руско-америчком билатералном формату, политичка криза у Украјини се већ развија потпуно самостално и њено решавање изван граница Украјине без учешћа главних учесника конфликта у дијалогу тешко је оствариво.

То је изјавио и председник Владимир Путин, који је подржао идеју „округлог стола“ и нагласио да „чим наше колеге у Европи и САД доведу неку ситуацију у ћорсокак, одмах почињу са причама како се сада кључ за решење проблема налази у рукама Москве и како је сва одговорност на њој“.

Главне изјаве дате на састанку које демонстрирају руску стратегију у конфликту јесу молба да се одложи референдум у југоисточној Украјини и питање какве гаранције ће становништво добити после председничких избора у Украјини. Предлог је фактички постао изазов новим украјинским властима да ступе у дијалог, а питање представља полазиште за почетак дијалога.

Услов за одлагање референдума - до чега није дошло- био је почетак дијалога између Кијева и Југоистока, а услов за дијалог може бити само прекид војне операције против опозиције и разоружавање радикала од стране Кијева, које се помиње у Женевском споразуму од 17. априла. Лидер покрета „Југоисток“ Олег Царјов потврђивао је спремност да се референдум одложи под условом да нове украјинске власти поштују женевске услове и да се становништво сложи са тим кораком.

Питање гаранција за опозицију и уопште за народ југоистока Украјине које је узгред поменуто на московском састанку веома је важно. Оно диктира садржај будућих преговора, уколико се они ипак одрже. Говорило се о усклађивању преговарачког формата, о именовању учесника од стране Југоистока, о постављању основних питања и остављању започетог посла у аманет будућем председнику, који ће највероватније бити Петар Порошенко. То би дало наду да неће доћи до одустајања од компромиса после избора. Ипак, кандидат за председника засад изјављује да не види алтернативу извођењу операција уз употребу силе.

Стабилна Украјина је у интересу Русије. Садашње посредно учешће Русије у украјинској кризи представљало је неизбежну реакцију на дестабилизацију суседне земље, која је веома важна за Москву у међународном, економском, историјском и људском смислу.

Више о руско-украјинским односима

Други интерес Русије је такође очигледан. То је федерализација Украјине. Нема смисла крити да ће то омогућити Русији да очува свој утицај у Украјини у условима сваке будуће неочекиване смене власти. Али федерализам би могао бити и важан стабилизатор за Украјину, јер ће натерати сваку нову власт у Кијеву да се стара о одржавању равнотеже, како у спољашњој, тако и у унутрашњој политици.

Руски сценарио за Украјину је оптимистичан. Ипак, процес деградације институција могао би да се продужи и постане неповратан. У том случају покушај изоловања рускојезичног дела друштва проузроковао би прави распад земље и ширење унутрашњих протеста.

Ако се оно што се дешавало прошле зиме посматра као револуција, очигледна је недовршеност процеса. Следе невиђене економске тешкоће и појава социјалне димензије протеста. Консензус елита је крајње лабав, а многи политичари, пре свега Јулија Тимошенко, спремни су да се и даље боре за власт, при чему није искључен ни нови Мајдан. Украјинска револуција, ако се то може тако назвати, још није довела до ротације елита, појаве нових лица, прерасподеле имовине и огромних људских жртава. Уколико преговарачки процес не почне, све то ускоро може постати реалност.

Аутор је доцент на Националном истраживачком универзитету „Висока школа економија“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.