Алтернативној енергетици потребна помоћ државе

Илустрација: DPA/Vostock-Photo.

Илустрација: DPA/Vostock-Photo.

Иако светске инвестиције у развој обновљивих извора енергије (ОИЕ - ветар, сунце, био-маса, био-гориво, мале хидроелектране) прелазе 200 милијарди долара годишње, Русија спада у ретке богатије земље које не увећавају удео ОИЕ у својој енергетској схеми. Зашто Русија, и поред огромних капацитета, поризводи само 0,005% светске соларне и еолске енергије?

Током последње деценије у свету је дошло до наглог пораста експлоатације обновљивих извора енергије (ОИЕ), међу које спадају ветар, сунце, био-маса, био-гориво, као и мале хидроелектране. Томе су допринели различити фактори, као што су неопходност смањења негативних утицаја на природну средину и здравље становништва (пре свега путем смањења емисије отпадних гасова који изазивају ефекат стаклене баште), тежња да се смањи зависност од увоза енергената (посебно када је цена нафте достигла 100 долара по барелу) итд.

Светске инвестиције у развој ОИЕ последњих година су константно прелазиле 200 милијарди долара годишње. У периоду од 2010. до 2013. капацитет ветрогенератора увећан је 1,5 пута и сада износи 300 GW. У поређењу са 2010. капацитет соларних произвођача електричне енергије је готово двоструко већи и 2013. достиже око 135 GW. Ове показатеље треба упоредити са укупним капацитетом електрана „Јединственог енергетског система Русије“ који износи 227 GW.

Лидери у области „нове чисте енергетике“ су САД, Кина, Немачка, Индија, Бразил и Шпанија. Анализа земаља Г-20 из 2013. показала је да су практично све оне, са изузетком Саудијске Арабије и Русије, у току последњих година развиле значајне капацитете за експлоатацију обновљивих извора енергије.

У низу региона Русије постоје првокласни природни услови (ветар на Колском полуострву и морским обалама, сунце на југу европског дела Русије, на Бајкалском језеру, у Републици Алтај).

Укупан капацитет ветрогенератора у Русији према различитим проценама износи 13-15 MW, тј. мање од 0,005% производње генератора овог типа у свету. Крајем 2013. у Дагестану је почела са радом највећа соларна електрана у Русији снаге 5 MW. Међутим, ово је опет само 0,005% онога што постоји у свету.

Нема потребе?

У овом контексту се понекад могу чути аргументи да Русија располаже огромним залихама фосилних горива и да зато нема потребе да развија обновљиве изворе енергије.

Међутим, искуство других земаља показује да је овај аргумент неодржив. САД су један од највећих произвођача нафте и природног гаса на свету, али се са Кином надмећу за прве позиције у експлоатацији ОИЕ. Највећи европски произвођач нафте и гаса Норвешка повећала је капацитет ветрогенератора са 13 MW 2000. на 766 MW 2013. и сада ради на томе да овај показатељ до 2020. достигне 2,0 GW.

Саудијска Арабија, у којој је 2014. почела са радом прва соларна електрана снаге 1 MW, до 2032. планира да, уложивши преко 100 милијарди долара, достигне производњу од 42 GW, што би требало да покрије до 30% годишњих потреба ове земље за електричном енергијом. Док Азербејџан намерава да експлоатацију ОИЕ до 2020. развије до нивоа производње 20% укупног енергетског биланса земље.

Лидери у области „нове чисте енергетике“ су САД, Кина, Немачка, Индија, Бразил и Шпанија. Анализа земаља Г-20 из 2013. показала је да су практично све оне, са изузетком Саудијске Арабије и Русије, у току последњих година развиле значајне капацитете за експлоатацију обновљивих извора енергије.

Русија поседује огроман потенцијал за коришћење обновљивих извора енергије. Традиционално се користе дрва, чија потрошња износи 20-30 милијарди кубних метара годишње. Међутим, коришћење дрвне масе и био-масе за производњу електричне енергије је изолован пример. Постоје такође успешни пројекти коришћења био-гаса, који се добија прерадом пољопривредних остатака, на пример, у Белгородској Области. Али на нивоу целе државе потенцијал ОИЕ је изузетно слабо искоришћен.

У низу региона Русије постоје првокласни природни услови (ветар на Колском полуострву и морским обалама, сунце на југу европског дела Русије, на Бајкалском језеру, у Републици Алтај), што је несразмерно показатељу од 0,005% светских капацитета производње ветрогенератора и соларних електрана, колико се налази у Русији.

Руске власти су, истина, почеле да поклањају пажњу нужности развоја ОИЕ. У Федералном закону „О електроенергетици“ , усвојеном 2003, уведене су мере подршке експлоатацији ОИЕ путем олакшаног прикључивања мрежи и обавезе да се енергија коју производе ове електране откупљује као компензација губитака на мрежи. Ове мере, међутим, нису донеле приметне позитивне резултате.

У низу одлука Владе РФ из 2012. и 2014. мере стимулације су изложене са више детаља и усвојени су циљни показатељи увођења нових капацитета. Што се тиче ветрогенератора, они треба од 100 MW у 2014. да достигну годишњу производњу од 1 GW 2020, тј. у периоду од 2014-2020. треба обезбедити укупну производњу од 3,6 GW. За соларне електране циљни показатељ за 2014. је 120 MW са растом до 270 MW до 2020, што у периоду 2014-2020. значи производњу од 1,5 GW. Предвиђена је и подршка развоју експлоатације био-масе у облику био-гаса, течног био-горива и чврстог горива на бази дрвета.

Без буџета

Међутим, финансирање ових мера из федералног буџета није предвиђено и то је, очигледно, основни разлог зашто Русија заостаје за светом у сфери експлоатације ОИЕ. Од укупних 28,7 трилиона рубаља (822 милијарди долара) финансијских средстава државног програма „Енергетска ефикасност и развој енергетике“, који ће бити реализован у периоду 2013-2020, само 104,8 милијарди рубаља (3 милијарде долара) ће бити уплаћено федералном буџету, од чега ће само 1,8 милијарди рубаља (51 милион долара) бити уложено у развој обновљивих извора енергије.

Укупан капацитет ветрогенератора у Русији према различитим проценама износи 13-15 MW, тј. мање од 0,005% производње генератора овог типа у свету.

У условима у којима фактички не постоји финансијска помоћ државе, исплативост пројеката ОИЕ треба да се обезбеди преко увећаних плаћања од стране дистрибутера енергије, који ће имати обавезу да откупљују ову енергију као компензацију губитака на мрежи. Јасно је да дистрибутери имају много приоритетније планове како да искористе средства која добијају од крајњих корисника, који не желе да плаћају више него досада. Ускоро ће бити јасно да ли усвајање циљних показатеља може довести до иоле приметне промене ситуације у овој сфери.

У свету постоји велики број начина да се пружи подршка развоју ОИЕ, који су током последње деценије донели значајне резултате. Како би се они искористили, потребно је да постанемо свесни и признамо да методи који су у последње време коришћени у Русији у циљу развоја ОИЕ нису ефикасни, а затим да развијемо планове даљих активности уз учешће свих заинтересованих страна, пре свега представника бизниса из ове области и представника јавности.

Ако се настави са бирократским експериментима о овој сфери, задржаће се постојећа ситуација, у којој велика енергетска сила као што је Русија по капацитету ветрогенератора (13-15 MW) неколико пута заостаје за Хондурасом (102 MW).

Алексеј Књижников је руководилац програма за еколошку политику у енергетском сектору Светске фондације за природу (WWF) Русије. Алексеј Григорјев је стручњак Међународног социоеколошког савеза.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“