„Контролни пакет акција“ у рукама југоистокa Украјине

Плебисцити одржани 11. маја на истоку Украјине са једне стране наговештавају коначни распад земље, а са друге могу бити основа за приближавање страна конструктивном дијалогу. Следећа три дана ће вероватно бити најопаснији период, у којем ће се повећавати улози.

Кубанска криза у Европи
У светлу украјинске кризе НАТО гомила војне снаге у Источној Европи. Москва изјављује да је спремна да одговори реципрочним мерама. Стручњаци већ говоре о почетку „лакше“ верзије Хладног рата. А у случају уласка Украјине у НАТО фактички би се могла поновити ситуација која је владала уочи Кубанске кризе, када су САД нуклеарне ракете средњег домета поставиле у Турској, а СССР, као одговор, на Куби.

Покушајмо да заборавимо на сва етикетирања, да замислимо да учесници ове ситуације повлаче рационалне потезе и да на основу тога предвидимо жељени политички процес.

Шта се догодило у Украјини у зиму и пролеће 2014? Политичка криза, коју је изазвала неадекватна политика Владе и коју су подстицали спољни играчи, завршила се државним превратом. Режим је пао, а његово место заузела привремена коалиција, која своју легитимност није базирала на формалним процедурама, него на револуционарном полету Мајдана и морално-политичкој подршци Запада.

Извршне полуге власти нашле су се пре свега под контролом партије „Баткившчина“ Јулије Тимошенко, то јест, у суштини, у рукама некадашњег естаблишмента. Док су идеолошку обојеност власти дале снаге које је на површину изнео талас протеста - представници националистичке партије „Свобода“ и радикалних групација као што је „Десни сектор“.

Партија региона се распала, изгубивши након бекства Виктора Јануковича не само иницијативу, него и институционалну целовитост, као и било какву јасно дефинисану политичку платформу. Политички систем је изгубио унутрашњу равнотежу, што је довело до његовог краха. Јер државни модел је био заснован на равнотежи између унутрашњих интереса, пре свега финансијско-економског и делимично идеолошког карактера, које су заступали изабрани политички представници.

За нешто више од месец и по дана, од бекства Јануковича до социополитичке ескалације у Донбасу, нико од нових руководилаца није се удостојио да се позабави проблемом истока земље. Пресудну улогу је притом одиграо не само недовољни професионализам кијевског руководства, него и револуционарна надменост. Они су сматрали да им „мандат“ који су стекли у масовним нередима даје за право да игноришу оне који имају другачије мишљење.

Нема смисла порицати утицај спољног фактора у покретима за проглашење „народних република“ на југоистоку – барем у облику активне морално-политичке подршке споља, као што се такав фактор не може порећи ни у случају Мајдана. Али, као и на Мајдану, сам импулс има унутарњи карактер и представља реакцију на неспособност или одбијање власти да адекватно одговори на захтеве становништва.

Референдуми у Доњецку и Луганску тешко да могу бити признати као правно утемељење за даље одлуке, али то и није био њихов циљ. Велика излазност је показала да лидери самопроглашених република нису шачица маргиналаца иза којих нико не стоји.

Ма какви да су ти активисти, а међу њима без сумње има особа којима ту није место, они одражавају реално расположење становништва.

Сукоби, а затим и референдуми, подсетили су Кијев да становнике истока неће успети да постави пред свршен чин и да без њиховог учешћа одлучи у којој држави ће даље живети. Тим пре што је након преврата у престоници источни део земље остао без политичких представника. Тако да, чак и да је Кијев одједном пожелео да води са њима дијалог, није имао с ким. Кијев, међутим, то није желео.

Још се не зна хоће ли се избори 25. маја одржати у Доњецку и другим градовима на истоку. Запад је у сваком случају спреман да призна њихове резултате, само да се они на ма који начин одрже. Русија, судећи по изјавама и Владимира Путина и Сергеја Наришкина, такође би могла да зажмури на извесне „необичне околности“ приликом организовања гласања. Ако верујемо анкетама, председнички мандат се осмехује Петру Порошенку, а садашње „фронтмене“ из „Баткившчине“, који се повезују са „антитерористичком операцијом“ на истоку, највероватније ће заменити нека друга лица.

Процес поновног успостављања равнотеже, тачније, изградње нове украјинске државе, требало би да укључи и оне представнике истока који су одржали масовне референдуме. Али ако поново дође до покушаја потискивања и неутрализације федералиста, грађански раскол ће брзо узети маха, доносећи са собом жалосну перспективу.

Москва је заинтересована за дијалог, ако он укључује и „народне републике“. Опрезна реакција на референдуме показује да у Кремљу схватају колико значајне последице може донети припајање (или признање независности) територија на истоку Украјине – са тачке гледишта како трошкова, тако и одговора Запада.

Овакав сценарио је могућ једино у крајњем случају, ако се против активиста на истоку примени терор великих размера, и биће то изнуђена реакција у циљу спасавања људи и сопствене части, а не прижељкивани успех.

Русији би, са друге стране, одговарала децентрализована Украјина, у којој би интересе истока заступале, између осталог, и присталице федерализације Украјине. Москва је дужна да подржава „народне републике“ морално, политички, могуће и економски, а у случају да то буде неопходно и повлачећи извесне активне потезе, попут одржавања војних маневара поред границе, као крајем априла. Али не сме се дозволити ситуација у којој ће Русија постати талац сопствене реторике и притиска од стране проруских радикала на истоку Украјине.

Више о руско-украјинским односима

Москви би одговарало формирање такве украјинске државе у којој би реална проруска снага била један од „акционара“. Такву снагу треба засновати, тачније, помоћи њено успостављање. Током више од двадесет година у Украјини она није постојала. Данас, када политички систем Украјине лежи у рушевинама, постоји шанса.

Украјину је погодила катаклизма, али тешко да би на неки други начин источни део стекао својој идентитет и освестио своје интересе пред лицем „осталих“ сународника.

Јасно је да ће у случају стабилизације државе прозападни политичари и партије у њој у сваком случају доминирати. Делимично и због тога што је одлазак Крима смањио руско и проруско бирачко тело у Украјини. Међутим, у светлу садашњих и будућих потреса могуће је формирање утицајне партије или организације проруске мањине, која ће моћи да држи „контролни пакет акција“.

Све ово је оптимални сценарио, који данас у контексту изјава из Доњецка и из Кијева изгледа готово утопијски. На несрећу, алтернатива је погубна за све.

Руски текст на порталу gazeta.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.