Турчинов, Јацењук и Франц Јозеф

Карикатура: Константин Малер.

Карикатура: Константин Малер.

Баук Првог светског рата кружи Европом. Званични лидери кијевског режима Турчинов и Јацењук отворено делују по принципу „што горе, то боље“. Очигледно су сигурни: све док имају безусловну подршку САД, све им је дозвољено. Све аналогије су условне, али став кијевске власти подсећа на позицију аустроугарског цара Франца Јозефа, који је, ослањајући се на подршку Немачке, лакомислено покренуо замајац Првог светског рата.

Када је пре готово сто година, у августу 1914, почео Први светски рат, већи део становништва Европе био је затечен. Становници Русије, Енглеске, Француске и Немачке уживали су у плодовима ере убрзаног техничког развоја и нису планирали да ратују једни против других. Међутим, неколицини непромишљених политичара из највиших европских кругова власти није на време прорадио инстинкт самоодржања и убрзо су целим континентом потекли потоци крви.

Кажу да гром не удара двапут у исто место. Могуће да је тако. Али за разумевање кризе у Украјини, која је одавно напустила све замисливе и незамисливе оквире здравог разума, веома је корисно да се присетимо трагедије која се десила пре сто година.

Званични лидери кијевског режима Турчинов и Јацењук отворено делују по принципу „што горе, то боље“. Они се чак и не труде да се договоре са својим сопственим грађанима са југоистока Украјине, већ само повећавају количину насиља. В. д. председника и премијера Украјине су очигледно сигурни: све док имају безусловну подршку САД, све им је дозвољено. Апсолутно све аналогије су само условне, али став кијевске власти подсећа на позицију аустроугарског цара Франца Јозефа, који је, ослањајући се на подршку Немачке, лакомислено покренуо замајац Првог светског рата.

Слична ситуација пред Русију поставља сасвим нов задатак. Ми нисмо само обавезни да штитимо своје интересе у Украјини, ми нисмо само дужни да максимално заштитимо оне грађане суседне државе који се уздају у нашу помоћ. Сви ови несумњиво важни циљеви бледе пред оним главним: Русија не сме да дозволи да се догађаји развију на такав начин да Европа неповратно и неконтролисано склизне у бездан тоталног хаоса.

Дипломатски преговори на највишем нивоу одувек су били слични размени погледа међу играчима покера: ко први изгуби нерве, тај је изгубио партију. Али оно што се сада догађа, то није само игра покера са великим улогом. То је игра покера на великом бурету барута.

Засада званична Москва у том правцу чини све што је могуће. Русија не долива уље на ватру украјинске кризе. Спроводећи политику заштите својих животно важних геополитичких интереса, која је природна за сваку државу, Русија на сваки начин покушава да угаси украјински пожар. Москва не хушка присталице одвајања од власти Кијева на југоистоку Украјине. Москва их подстиче на разуман компромис.

Геополитичка олуја

Међутим, актуелни политички тренутак је добар за много тога, само није добар за самохвалисање. Што је олуја јача, капетан теже успева да одржи брод на правом курсу. На Русију се сада обрушавају један за другим моћни таласи светске геополитичке олује. Погледајмо, најзад, истини у очи: вероватноћа да брод Русије скрене са курса више није само теоријска.

Како се то може избећи? Важно је сваког минута и сваког секунда имати на уму: у ситуацијама као што је ова у којој се налазимо и пријатељи и непријатељи су подједнако опасни. И пријатељи Русије, као и њени опоненти, из све снаге данас желе да искористе Москву за своје циљеве. Смисао активности Америке своди се на то да натера Путина да својим рукама угуши протест становника југоистока Украјине и да их убеди да се поново потчине власти Кијева. Ако се овај амерички план оствари, Русија ће се наћи у најбеднијем могућем положају. Антикијевски елементи на украјинском југоистоку играју своју игру. Они желе да искористе Москву као ударног овна и оруђе за решавање својих проблема. Због тога их, ипак, није могуће кривити, било би то цинично и аморално.

Званични Кијев се понаша као да се не ради о његовим сународницима, него о армији агресивних ванземаљаца. Али Москва мора јасно да има у виду: национални интереси Русије не поклапају се са интересима југоистока Украјине. Ми треба да играмо своју игру, а не туђу.

Званични Кијев се понаша као да се не ради о његовим сународницима, него о армији агресивних ванземаљаца.

У тренутку док пишем ове редове, Москви то не полази за руком. Али проблем је у томе што нова умерена политика Москве не наилази на исте такве кораке од стране наших партнера. И званични Кијев, као и Вашингтон, изгледа да спремност Кремља на договор посматрају као знак слабости. У томе наравно нема ничег необичног. Дипломатски преговори на највишем нивоу одувек су били слични размени погледа међу играчима покера: ко први изгуби нерве, тај је изгубио партију. Али оно што се сада догађа, то није само игра покера са великим улогом. То је игра покера на великом бурету барута. Мој инстинкт ми говори следеће: попустљивост Москве има своје границе. Ако Запад буде и даље само ударао песницом о сто и пропуштао шансе да смири ситуацију, Владимир Путин такође може донети оштру одлуку, на пример, да припоји „народне републике“ Русији. У светској политици се не може другачије. Онај ко директно или индиректно шаље претње, мора бити спреман и да их испуни.

Шта ће уследити након такве судбоносне одлуке Москве? Наравно, неће то бити почетак трећег светског рата. Али нећемо више ни живети као раније. Европа је 1914. направила велику грешку и 2014. не би требало да је понови.

Михаил Ростовски је аналитичар из тима заменика главног уредника „Московског комсомолца“. Руски текст на сајту mk.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“