Украјина није Русија, али Украјине без Русије нема

Карикатура: Алексеј Иорш.

Карикатура: Алексеј Иорш.

Кандидати за председника Украјине, који су дошли до краја предизборне трке, редовно се такмиче у демонстрацији своје привржености евроинтеграцијама и непријатељства према Русији. Та демонстрација чак и није усмерена толико ка украјинском бирачу колико ка западним посматрачима, уз истицање тезе да „Украјина није Русија“. Постојање антируског расположења је, нажалост, на Западу одавно постало синоним за приврженост демократији.

Пракса доказује да је Запад у замену за критички однос према Русији спреман да зажмури на много тога, па и на неонацизам.

Али сада не говорим о томе, већ о чињеници да све што говоре украјински политичари у извесној мери није ништа више од представе за спољне посматраче. Јер огромна већина украјинских политичара има или је имала некакве везе са Русијом. Ту се не ради о томе да су сви „рођени у СССР“, што у значајној мери дефинише њихов менталитет, па чак ни о томе да се њихове биографије на сваком кораку пресецају са Русијом преко рођака, пријатеља и познаника. Ради се о интересима.

Сада сваки украјински олигарх који држи до себе има и приватну војску, па се претвара у нешто налик на авганистанског војног команданта. Тај аргумент ће му помоћи да ефикасније брани своје интересе у току „реформисања“ украјинске економије.

Узмимо главног претендента на победу – једног од украјинских олигарха, Петра Порошенка. Прича се да управо његову кандидатуру интензивно форсирају Американци, јер рачунају на његову даљу лојалност. У замену за такав кредит поверења Порошенко активно критикује Русију у својој предизборној кампањи.

Ипак, ни у Русији ни у Украјини ни за кога није тајна да је кондиторски магнат Порошенко стекао своју имовину управо захваљујући бизнису на руском тржишту. Више од половине производа корпорације „Рошен“ (основе Порошенковог бизниса) продаје се на руском тржишту. Штавише, Порошенко има бизнис и у самој Русији. На пример, једна од највећих фабрика његовог холдинга налази се у руском граду Липецку.

Још један значајан део његовог бизниса одвија се на тржиштима Белорусије и Казахстана, који са Русијом чине Царинску унију и планирају да прошире интеграцију са РФ. А ту су и Киргизија, Таџикистан и Јерменија, земље које су кандидати за улазак у то интеграционо удружење. Поред тога, Петар Алексејевич је имао, а и даље има пословне интересе на Криму, који се, на овај или онај начин, сада налази под јурисдикцијом Москве, и та чињеница се не може игнорисати.

Хоће ли Порошенко моћи да игнорише све те околности? То је мало вероватно. Украјина ипак никада није била онаква демократија каквом је желела да се представи пред целим светом. Тешко да ће то постати и сада када се, у суштини, у Кијеву одвија „ресетовање олигархата“ – традиционалног система управе у постсовјетској Украјини, где се цела политика, у суштини, своди на надметање највећих олигарха за сфере утицаја. То је управо оно против чега се тако гласно залагао Мајдан. Али мишљење Мајдана сада никога не интересује, јер је почео процес нове прерасподеле остатака украјинске економије и ресурса. Новац и интерес одлучују о свему.

Постојање антируског расположења је, нажалост, на Западу одавно постало синоним за приврженост демократији. А пракса доказује да је Запад у замену за критички однос према Русији спреман да зажмури на много тога, па и на неонацизам.

Разлика у односу на претходни период састојаће се у томе што је Украјина после Мајдана преплављена оружјем, док је цена људског живота драстично пала, тако да сада сваки олигарх који држи до себе има и приватну војску, па се претвара у нешто налик на авганистанског војног команданта. Тај аргумент ће му помоћи да ефикасније брани своје интересе у току „реформисања“ украјинске економије.

Своју „љубавну аферу“ са Русијом има и Порошенков најближи конкурент, бивша премијерка Јулија Тимошенко. Борба између та два кандидата ће, очигледно, бити главна интрига 25. маја и другог круга избора, уколико Порошенко не успе да победи у првом кругу. У Украјини влада мишљење да је Тимошенко својевремено управо на основу гасних уговора и других пословних пројеката са Русијом постала једна од најбогатијих особа у Украјини, а затим и водећа политичка фигура која већ много година претендује на место председника те земље.

Уопште узев, читава украјинска елита је у извесној мери потекла из руског новца. Додуше, то се није увек дешавало по вољи саме Русије, и није одговарало њеним интересима, али било би погрешно да се та чињеница сметне с ума.

Тимошенко је веома дуго била умешана у најразличитије заједничке руско-украјинске пословне шеме. Када је постала премијерка, она је, као што је познато, успоставила изузетно конструктивне односе са Владимиром Путином, иако је била један од вођа „наранџасте револуције“ 2004, која се такође одвијала под паролом евроинтеграције.

Управо је Јулија Тимошенко са Путином потписала онај гасни споразум који данашње власти у Кијеву називају „неправедним“ и одбијају да исплате новац у складу с њим. Притом, за украјинску политику је веома карактеристична чињеница да је Тимошенко фактички била главна икона Мајдана, без обзира на то што је потписала тај „неправедни“ уговор са Русијом. Демонстранти су захтевали њено ослобађање. Садашњи дефакто премијер Арсениј Јацењук био је њен повереник. Негодовала је и Европа.

Ипак, чим је изашла на слободу, Тимошенко је почела да смета новим победницима, који је сада активно истискују из политике и нуде јој улогу почасног експоната у украјинском виртуелном музеју „борбе за слободу“. Тимошенко заузврат прети да ће организовати нови Мајдан, без обзира на то што би он могао коначно да сахрани украјинску државност, која ионако пуца по свим шавовима. Овде треба схватити да то и јесте главни принцип украјинске политике – нема принципа, само интереси.

Враћајући се на Русију, морамо додати да ниједан украјински председник из објективних разлога неће моћи ефикасно да решава ни унутрашње ни спољашње проблеме Украјине без успостављања нормалних односа са Москвом. За то постоји много објективних разлога, поред похлепе и беспринципијелности украјинских политичара. Штавише, нормални односи са Русијом представљају природно стање за Украјину које одговара њеним стратешким интересима. Из тог једноставног разлога украјински политичари немају никакву шансу да игноришу своје пређашње, садашње или будуће везе са Русијом, независно од онога што сада тим поводом говоре.

Сергеј Михејев je директор Центра за политичку конјунктуру Русије.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском