Логично партнерство

Карикатура: Алексеј Иорш.

Карикатура: Алексеј Иорш.

Мајска посета Владимира Путина Кини испланирана је далеко пре најновијих светских збивања и од самог почетка се сматрало да ће то бити прелазак на нови ниво. Међутим, услед украјинске кризе је дошло до промене читавог међународног контекста и фактички до конфронтације између Русије и САД, и у тим условима је Путинова посета означила прекретницу у историји руско-кинеских односа. Заједничке војне вежбе Русије и Кине такође сигнализирају читавом свету да су Русија и Кина сада партнери и у војно-стратешкој сфери.

За мајску посету Владимира Путина Кини припремљени су многобројни споразуми и уговори, што сведочи о озбиљности намера, док заједничка војно-поморска вежба чији почетак најављују лично шефови држава сигнализира читавом свету да је реч и о партнерству у војно-стратешкој сфери.

Поред природне тежње за продубљивањем и развијањем односа суседних земаља са тако великим потенцијалом, Москва и Пекинг сада имају и посебне разлоге за зближавање.

САД су искористиле украјинску кризу као повод да демонстрирају свој арсенал за вршење утицаја на Москву. Тај арсенал се не састоји толико у нагомилавању нуклеарних бојевих глава око граница Русије или носача авиона у Црном мору, колико у способности коришћења економских „кључева“ глобализације, тј. у чињеници да је данашња светска економија производ америчког система и да је под његовом контролом. Чак ни САД нису у стању да изолују светску силу попут Русије, али могу да јој у великој мери отежају приступ тржиштима, а такође финансијским и технолошким ресурсима. Зато Русија не може да се задовољи тражењем заобилазних путева, него мора да тражи алтернативу која ће јој омогућити да стекне изворе сопственог развоја, независне од америчких притисака.

Русија за разлику од Кине има велико искуство једне од водећих земаља света, и то не у смислу хегемоније, као САД, него са гледишта истицања идеја глобалног карактера које могу да привуку друге државе и покрену „кампању“ светских размера.

О заокрету у правцу Азије говори се одавно, а сада су догађаји у Украјини изазвали проблеме које су послужиле као катализатор тог процеса. Зближавање са Кином није само озбиљна одлука, него и веома сложен задатак. Народна Република Кина је толико моћна држава да било који партнер, па чак и огромна Русија, мора пазити да не доспе у подређен положај. Не ради се ту о злим намерама Пекинга, него о објективној разлици у економским потенцијалима. Политички потенцијал је фактор који може обезбедити очување независне позиције, а Русија је засада активнији и упадљивији играч на светској политичкој сцени него Кина. Кина је полако сустиже, али ипак се још увек не одлучује на ризик да конвертује свој економски значај у политичке потезе.

Очување самосталне улоге приликом зближавања са Кином треба да се ослања на три фактора.

Први је свеобухватна азијска стратегија која би подразумевала како унутрашње (развој Сибира и руског Далеког Истока), тако и спољне аспекте (позиционирање у азијско-тихоокеанском региону), наравно, међусобно повезане и координисане.


Русија и Кина потписале гасни споразум века
Десетогодишњи преговори о испорукама гаса Кини завршени су потписивањем дуго очекиваног 30-годишњег споразума између „Гаспрома“ и кинеске националне енергетске компаније CNPC . Укупна вредност уговора је 400 милијарди долара, а просечна урачуната цена гаса износи 350 долара за хиљаду кубних метара. Међутим, овај споразум представља много више од обичне трговине и имаће крупне геополитичке последице.

Друго је истовремено проширивање и продубљивање веза са другим важним играчима у Азији, од Јапана и Јужне Кореје до Индије, Вијетнама, Сингапура и Индонезије. Неке од тих земаља су прилично спутане, јер имају обавезе према САД, али ситуација у Азији је замршена, тако да су и оне заинтересоване за диверзификацију. Русија ће имати довољно неопходног простора за маневар ако се не буде оријентисала само на Кину.

Искуство светске силе

Треће, Русија за разлику од Кине има велико искуство једне од водећих земаља света, и то не у смислу хегемоније, као САД, него са гледишта истицања идеја глобалног карактера које могу да привуку друге државе и покрену „кампању“ светских размера. Кина због своје културне специфичности није баш најбоље прилагођена за такву улогу. Москва је и сама у постсовјетском периоду прилично деградирала у том погледу, али има могућност да формулише другачије виђење светског поретка, јер је ризик америкоцентричног света у протеклој години постао очигледан. Са једне стране афера са Едвардом Сноуденом, са друге нескривена демонстрација силе против Русије у протеклих неколико недеља уз примену глобалних институција. Ако Русија преузме улогу дизајнера „другачије“ глобализације, макар на нивоу парола, то ће делимично надокнадити њено заостајање за Кином у економском погледу.

Кина је толико моћна држава да било који партнер, па чак и огромна Русија, мора пазити да не доспе у подређен положај. Не ради се ту о злим намерама Пекинга, него о објективној разлици у економским потенцијалима.

Не треба да се створи утисак како је зближавање потребно управо Москви, а Пекинг само снисходљиво допушта да му се Русија приближи. Кина је такође забринута због збивања у свету и све израженије нестабилности у разним сферама, поготово близу њених граница. Вашингтон је учинио заокрет према Азији и галантан је према Кини, али ће ипак дејствовати против јачања њеног утицаја, што је природно. Многобројни територијални конфликти Пекинга са суседима дуго су „тињали“, а сада су се заоштрили и већ одавно немају само локални карактер. Управо у време Путинове посете Шангају нагло се усијала ситуација са Вијетнамом, у тој мери да су чак евакуисани кинески држављани из те земље. Јапан и Филипини не заостају за Вијетнамом.

Томе треба додати оштре дискусије у самој Кини о моделу економског развоја. Темпо економског раста се успорава и стручњаци истичу неповољне тенденције, а извесно је да само непрекидни и брзи раст економије може јамчити стабилност политичког система и власти Комунистичке партије Кине. Због тога је за Народну Републику Кину нови квалитет односа са Русијом као највећим политичким и економским субјектом данас такође више него потребан.

Не треба очекивати да у том партнерству само цветају руже. Тако велике земље не могу избећи супротности и неподударност интереса. Међутим, логика светског развоја подстиче Москву и Пекинг да се зближе и та нова фаза отвара могућности ради којих вреди прихватити и одређени ризик.

Фјодор Лукјанов је председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“