Украјина, стара и нова

Досадашњи резултати „револуције Евромајдана“ су парадоксални. Она је довела до краха некадашњи политички систем и до губитка контроле над делом територије. Међутим, није створила нове лидере, нити је довела до обнове државне елите. Скоро све се распало, али је опстао уобичајени олигархијски оквир. Власт је сада званично прешла у руке једног од најозбиљнијих представника крупног бизниса, Петра Порошенка. Остали магнати, као што је губернатор Дњепропетровске Области милијардер Игор Коломојски, спадају међу најутицајније играче. На видику је борба финансијско-индустријских магната за васпостављање контроле над земљом и економијом. У првим борбеним редовима је и донбаски „владар из сенке“ Ринат Ахметов, коме за сопствену имовину и статус предстоји сукоб са самопроглашеним „народним републикама“ у Доњецку и Луганску.

Шта је карактеристично за новонасталу ситуацију?

Формална легитимност избора, који нису одржани у целој земљи, а одржани су у околностима које су далеко од нормалних, може бити оспорена.

Револуционарни полет је нестао. Људи, уморни од хаоса и неизвесности, радије се одлучују за разумног лидера, који је, претпостављају, у стању да решава проблеме. Једино тако је могуће објаснити победу милијардера Порошенка већ у првом изборном кругу, човека који је био ослонац истог оног система против којег се побунио Мајдан.

На истоку Украјине функционише системска опозиција украјинској државној машинерији, коју је немогуће игнорисати, а тешко ју је обуздати. Кијевска власт ће морати да пронађе начин да испоштује права и интересе оних снага које се данас описују као „терористи“.

Данас се и Кијев и Доњецк налазе на раскрсници.

Петар Порошенко има могућност да се огради од неуспелих покушаја привремене власти да васпостави целовитост земље – како од губитка Крима, тако и од претварања југоистока у жариште грађанског рата. Он може да обустави „антитерористичку операцију“ и промени реторику. Тада ће се националистичка компонента, која је била снажан аргумент противника новог режима, повући у други план.

Већина становника Доњецке и Луганске Области, као и осталих региона Украјине, прижељкује успостављање реда и мира. Ратно стање у Доњецкој и Луганској Народној Републици као одговор на догађаје у „суседној земљи“ тешко да ће дуго моћи да мобилише локално становништво. То значи да противници Кијева на истоку треба хитно да се организују у виду одговорне политичке снаге, способне да се избори за реалну децентрализацију, која ће бити законски регулисана. Како стоје ствари, источноукрајински федералисти могу да рачунају на Русију управо као представници проруских снага унутар Украјине, а тешко као вође неких непризнатих формација. Москва очигледно није спремна да на себе преузме материјалну и моралну одговорност за њихове поступке.

У чему се огледа животни интерес Русије? У томе да узме учешће у изградњи нове Украјине, која треба да дође на место оне државе која је настала након распада СССР-а и која није одолела историјским искушењима. Учешће Украјине у западним савезима Москва доживљава као неприхватљиву претњу. Притом ће основна оријентација украјинске политике, посебно након одласка Крима са милион и по проруских бирача, у сваком случају бити окретање ка Западу. То је реалност коју Русија не може да промени. Али, ако политички систем Украјине, након што се опорави од шока, поново заузме исти курс, неизбежно ће доћи до новог жестоког конфликта европских размера.

Једини излаз представљала би институционално загарантована неутралност и статус Украјине као међузоне. За то ће биће потребно коришћење спољних и унутарњих полуга. С једне стране, на основу досадашњих хаотичних збивања на југоистоку неопходно је створити ефикасну проруску снагу, која би постала утицајни играч у украјинској политици. Са друге стране, узимајући у обзир значај украјинског питања за европску безбедност у целини, ново децентрализовано уређење треба да буде успостављено уз учешће свих спољних заинтересованих страна. Све док се у државном уређењу Украјине не одрази сагласност Русије и Европске уније, ништа се неће постићи. То разумеју они политичари на Западу који су оријентисани ка стварности, па чак и такав „пријатељ“ Русије као што је Збигњев Бжежински.

Више о руско-украјинским односима

Украјинска политичка култура подразумева могућност да се у сваком тренутку ревидирају сви договори, и само су чврсти спољни оквири у стању да створе услове да Украјина изнова не постане буре барута у односима између Русије и Запада. Све паралеле су само условне, али Украјини је потребно нешто попут Дејтонског споразума у Босни, који су крајем 1995. склопиле стране грађанског сукоба под притиском САД и Европе, а уз учешће Русије. Овога пута, истина, Русија не треба само да „учествује“, него да буде једна од главних страна у договору.

У украјинском случају није потребно успостављање формалног протектората, као у Босни и Херцеговини, али неће се моћи без механизама који би обезбедили узимање у обзир и поштовање свих интереса – спољних и унутрашњих учесника процеса. Данас, након што су избори одржани и Запад је одахнуо, док „народне републике“ још увек имају морално-политичку иницијативу, Москва би требало да предложи Европи и Америци озбиљан договор. А Запад би поступио веома исхитрено ако, по навици која се усталила после Хладног рата, не би пристао на компромис.

Аутор је главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.