Европа, светионик који се гаси

Нови избори за Европски парламент окарактерисани су као политички земљотрес. То јесте преувеличавање, али је гласање заиста индикатор расположења. После Хладног рата Европа бележи невиђени напредак, а кулминацију свог успона доживела је крајем 20. и почетком 21. века. Тада је Стари свет осећао у себи снагу да истовремено покрене два велика пројекта: незапамћено продубљивање интеграције уз стварање монетарног и политичког савеза (нека врста „Сједињених Европских Држава“) и велико проширење Европске уније које је требало да захвати сав бивши комунистички свет изузев Русије.

Ко би горе, оде доле...
Европска унија је проглашена у Мастрихту 8. децембра 1991, дан после званичног распада СССР-а. 20 година касније, „интеграциони лифтови“ мењају смер. Шта Евроазијска унија може да научи из проблема са којима се сада суочава ЕУ?

Подразумевало се да ће Европска унија постати самостални центар светског економског и политичког утицаја који је равноправан са гигантима као што су САД и Кина. Идејна основа таквог замаха била је представа о моралној и историјској правичности уједињења захваљујући добровољном делегирању суверених овлашћења, одбацивању национализма и ривалитета и новом типу међудржавних односа где нема места за игру у којој само један побеђује, а сви остали губе.

Није прошло ни пет година од Лисабонског споразума, који формално фиксира пожељну стварност и Европском парламенту даје још већа овлашћења, а видимо да Европа с муком превазилази економску кризу. На све стране расте националистичко, ултраконзервативно и евроскептично расположење, а нема ни говора о водећој улози на светској политичкој сцени. Покушаји ЕУ да игра такву улогу завршавају се бламажом чак и у оближњим регионима Источне Европе и Блиског Истока. Довољно је видети каква је улога ЕУ у изазивању украјинске кризе. А најважније је да Европа одавно није била толико подељена у идејном смислу, о чему и сведоче последњи избори.

Стари свет није могао да помири амбиције владајућег слоја, већ увелико космополитског и наднационалног, са тежњама његових бирача. Обичан грађанин никада није имао одлучујућу улогу у доношењу одлука унутар ЕУ (интеграција је пројекат који припада искључиво елити), али му је раније детаљно објашњавано какве он има користи од тога. Сада је, међутим, читава конструкција постала толико компликована и гломазна да се више њена сврсисходност не може објаснити обичним аргументима. Сада су обични аргументи довољни да се објасни штета коју она наноси, што је удахнуло нови живот популистичким партијама свих оријентација, како левичарским, тако и десничарским.

Више није јасно какво бирократско чудовиште расте у Бриселу и отуд жеља за враћањем „родној груди“, отуд све веће расположење у корист суверенитета, отуд и парола „вратите нам нашу државу“. Кроз кризу јединствене Европе заправо се манифестује криза читавог модела глобализације.

Русија има дијаметрално супротна искуства сарадње са Европском унијом из доба када је ЕУ гајила највеће амбиције. Многи су почетком века очекивали да ће уједињена Европа постати самосталан центар који не зависи од САД и захваљујући коме ће баланс снага на глобалној политичкој сцени бити стабилнији. То се није догодило. Пре 20 година је политички значај појединих земаља Старог света, на пример Француске, Немачке, Велике Британије и Италије, био већи него што је данас значај читаве уједињене Европе. Према томе, на Европу се не може рачунати као на јаког играча. Са њом се не могу водити ни прагматични преговори, јер ЕУ прецењује свој значај. Она себе доживљава као врхунац универзума и полази од тога да се њена морална исправност подразумева, што значи да сви остали треба да дејствују у складу са правилима које она одреди, а уствари Европа није способна да обезбеди чак ни унутрашње јединство, тако да се и њени односи са спољним партнерима претварају у несносну фарсу.

Ренационализација политике о којој сведоче и садашњи избори за Европски парламент многима у Русији улива наду да ће се Стари свет најзад вратити својим старим добрим принципима, и да ће се клатно које је отишло далеко у страну либералног догматизма вратити на конзервативнију норму. Нажалост, није извесно да ће нова фаза бити конструктивнија од претходне.

Међу антисистемским партијама влада велико шаренило. Већина њих уопште нема позитиван програм. Стварну власт ће ипак задржати „мејнстрим“ партије које спроводе типску политику (практично нема разлике између умерених левичара и умерених десничара), само што ће се то одвијати у неповољним условима конфронтације са крајње левичарским и крајње десничарским партијама. Унутрашњи дисбаланс Европе утицаће и на њену ефикасност, а с обзиром на одсуство жељеног резултата естаблишмент ће бити приморан да тражи симболичну компензацију, између осталог и у виду незграпних покушаја да европски модел прошири на земље које за тај модел уопште нису спремне (као у случају са Украјином).

Европа не трпи другачије мишљење
Запад је „избацивао Русију из Европе“ сваки пут када је Русија одбијала да се развија по вредностима које су агресивно наметане споља, од Наполеона до савременог либерализма. А цивилизацијски конфликт можда тек почиње.

Европски изазов упућен Русији данас не подразумева снагу и притисак Старог света од кога се треба бранити, него управо слабост Европе, њену несигурност и њено падање из крајности у крајност. Једна од таквих крајности је да Европа дигне руке од самосталности и врати се под патронат САД на који је толико навикла, претварајући се да је Русија у њеним очима исто што и Совјетски Савез и да је стога неопходна консолидација против заједничког непријатеља. То свакако неће имати никаквог ефекта, осим што ћемо сви изгубити много времена.

А управо сада нам је Европа потребна. Русија је по својој култури и традицији европска земља и у условима неопходног заокрета према Азији потребан јој је поуздани светионик у својој „рођеној луци“ да не би изгубила оријентир. Међутим, све су слабији сигнали са тог светионика. Његово светло се полако губи у магли.

Аутор је главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.