Крај илузије о „седењу на више столица“

Постсовјетски простор је прошао кроз неколико етапа. Најпре је импулс који је проистекао из распада СССР-а тестирао отпорност „нових независних држава“. Део њих је опстао у наслеђеним границама, упркос жестоким конфликтима (грађански рат у Таџикистану, борба Русије за Северни Кавказ), док су неке земље дефакто изгубиле део територије, задржавајући формални интегритет (Азербејџан, Грузија, Молдавија). Могло би се рећи да су геополитичке претензије на „совјетско наследство“ биле прикривене. Запад, који је био заузет „гутањем плена“ у Централној и Источној Европи, као и потврђивањем свог статуса светског лидера, није журио да се умеша у мутну и хаотичну постсовјетску политику. Иако притом није губио из вида да пре или касније и на ову област треба проширити систем институција и приоритета западног света. САД и Европа нису омеле Русију да ситуацију стабилизује унутар својих граница, али су водиле рачуна да руски утицај ван њених граница не постане доминантан.

У другој половини 1990-их, када су нове државе почеле да стају на своје ноге, активирала се и конкуренција међу спољним силама. Тим пре што су у Европи до тада већ биле донете главне стратешке одлуке (ширење НАТО-а и ЕУ, продубљивање интеграције, неутрализација и уклањање режима који другачије размишљају, као што је, на пример, био српски). Русија је крајем 1990-их преживљавала рецидив системске кризе, која је земљу била довела на ивицу пропасти. Међутим, чак и у таквом стању Москва је на располагању имала широку лепезу инструмената које је користила како би онемогућила потпуно окретање својих суседа ка другим менторима. Тада је основу спољне политике бивших совјетских република чинила „мултивекторска“ концепција, тј. маневрисање између Русије и њених конкурената без дефинитивног пристајања уз ма коју страну.

Овакво стање ствари се одржало и током 2000-их, иако је све чешће долазило до покушаја самоопредељења. Пример земље која је начинила проруски избор је Белорусија, иако се, налазећи се у сталном конфликту са Западом, Александар Лукашенко трудио да маневрише тако да од Русије добије додатне олакшице. Супротни пример је Грузија, која је током владавине Михаила Сакашвилија заузела „једновекторски“ курс. Карактеристичан случај је Украјина, која је после „наранџасте револуције“ покушала да се преусмери ка евро-атлантској зони. Овај покушај није успео из унутрашњих разлога, упркос подршци Запада. Док Азербејџан, носилац енергетских пројеката који су алтернатива руским, представља модел фактичког преласка на страну САД без формалног изјашњавања.

Руско-грузијски рат крајем 2000-их означио је спремност Москве да примени силу како би спречила супарништво у зони својих животних интереса. Али чак и после тога директно питање „или-или“ није постављано. Потези Русије су пре били усмерени ка томе да се очува мање-више мултивекторски status quo, да се ситуација стабилизује, како нико не би био испровоциран на нагле потезе. Међутим, распоред снага се променио. Русија је обновила део својих потенцијала, док их је Запад, напротив, изгубио.

Украјински сукоб из 2013. означио је почетак следеће етапе. Конфликт због споразума о придруживању ЕУ поставио је Кијев пред избор. И Европска унија и Русија су изнеле своје предлоге, које овај пут није било могуће ускладити, што значи да парадигма на коју је Кијев навикао више није функционисала. Последице су нам познате, али време није могуће вратити уназад, јер је борба међу спољним силама добила принципијелни карактер. И то се не односи само на Кијев.

Зашто Јерменија неће у ЕУ?
Јерменија је одустала од уласка у ЕУ и изабрала Царинску унију са Русијом, Казахстаном и Белорусијом. После више година преговарања Јеревана са Бриселом такав обрт је за многе био неочекиван, али стручњаци истичу да је Јерменија просто пажљиво изабрала бољу економску и безбедносну понуду.

Већина земаља ће морати да начини избор. Релативну неутралност могу да задрже само државе које су богате ресурсима. Азербејџан, Туркменистан и Узбекистан се тако држе по страни од свих алијанси. Друга могућност „одбијања избора“ засада је чисто хипотетичка и значила би договор спољних сила о „заједничкој експлоатација“ одређене земље која се изјашњава за неутралан статус. То предлажу ветерани Хладног рата на Западу, који говоре о неопходности „финландизације“ Украјине [уређивање Украјине по моделу Финске, осмишљеном током Хладног рата: иако економски организована по западном моделу, ова земља никада није постала члан НАТО-а како би задржала добре односе са СССР-ом, што се сматрало (само)ограничавањем суверенитета - прим. ред.].

Прошло је време када су се спољни ментори трудили да одрже привид да супарништво међу њима не постоји, што им је омогућавало да играју на карту „геополитичког плурализма“. Јасно је да је сваки избор збир добитака и губитака и да ће свака држава сама морати да израчуна шта јој се више исплати. Тако је императив безбедности одлуку Јеревана окренуо у корист Евроазијске економске уније. Москва неће успети да задржи Грузију, јер је Тбилиси свестан да не постоје никакве шансе да поврати Абхазију и Јужну Осетију, тако да у том погледу нема шта да изгуби, а све друге начине утицаја Русија је већ искористила. Случај Молдавије је нешто сложенији, при чему се не ради толико о Придњестровљу, колико о Гагаузији, која је најавила да ће се изјаснити, чим Кишињов начини свој избор.

Фаза „изабраног правца“ такође није последња. Свет и Евроазија се развијају, тако да није искључено да након нових сукоба превагну опште тенденције ка интеграцији, што би са рационалне тачке гледишта било најбоље. Уосталом, како је говорио вођа светског пролетаријата [Лењин - прим. ред.], пре него што се ујединимо, морамо се како треба међу собом поделити.

Фјодор Лукјанов је председник президијума Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.