Резиме руских активности на Блиском Истоку

Илустрација: Татјана Перелигина.

Илустрација: Татјана Перелигина.

Последњих недеља Русија је, барем на први поглед, заузела нешто пасивнији став према догађајима на Блиском Истоку. Пасивност Москве изазива питања неких аналитичара – посебно ако се узме у обзир чињеница да блискоисточне нације након догађања у Сирији од Москве очекују повратак у регион. Експерт за Блиски исток за „Руску реч“ резимира актуелне потезе Русије према Египту, Либији, Сирији, Палестини и Израелу.

Привремена пасивност Москве на Блиском Истоку објашњава се тиме што национални интереси Москве, за разлику од извесног броја других држава, захтевају стабилизацију ситуације у овом региону.

Међутим, пасивност Москве изазива питања неких аналитичара – посебно ако се узме у обзир чињеница да блискоисточне нације након догађања у Сирији од Москве очекују повратак у регион. „Ми смо у Сирији демонстрирали арапском свету да смо спремни да заштитимо своје партнере, а уједно смо свима показали да смо у стању да зауставимо планиране америчке интервенције. Презентовање догађаја у јавности је, осим тога, било веома успешно, посебно са тачке гледишта утицаја на Египат, Јемен, Ирак и Либан. У целом низу арапских земаља еуфорија због утицаја Русије је била већа него икад“, објашњава руски арабиста, старији предавач на Националном истраживачком универзитету „Висока школа економије“ Леонид Исајев.

Уверен сам да је египатски народ, који поседује мудрост од више хиљада година, [...] у стању да без помоћи са стране донесе адекватну одлуку по питању улоге и места у друштву различитих организација

Сергеј Лавров, министар спољних послова РФ

Русија тако у потпуности подржава новог председника Египта генерала Абдел Фатаха ел Сисија. Москва се, за разлику од западних земаља, није активно залагала против рушења са власти председника Мохамеда Мурсија, а такође је била једна од ретких земаља које нису протестовале због смртних пресуда за готово хиљаду исламиста. „Уверен сам да је египатски народ, који поседује мудрост од више хиљада година и богато историјско и цивилизацијско наслеђе, у стању да без помоћи са стране донесе адекватну одлуку по питању улоге и места у друштву различитих организација, међу којима су и ‘Муслиманска браћа’“, изјавио је министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров.

За добронамерни став Русије може се навести већи број разлога. Као прво, Москва је успела да са новим властима успостави економску сарадњу. Наиме, још у фебруару Египат и Русија су потписали уговор о испорукама оружја и војне технике у укупној вредности од преко три милијарде долара. „У овој сфери постоји обострана заинтересованост“, каже Леонид Исајев. „Египат жели да смањи своју војнотехничку зависност од САД. Осим тога, Сиси има и личне интересе – он је нов човек у политици и покушава да искористи подршку Москве како би спроводио политику независну од колега у египатском војном врху, који веома зависи од Вашингтона. С друге стране, Русија у њему види човека на којег се може ослонити и од којег може добити подршку у арапском питању, између осталог и што се тиче Сирије.“

У целом низу арапских земаља еуфорија због утицаја Русије је била већа него икад.

Леонид Исајев, НИУ ВШЕ

Као друго, Москви одговара световна оријентација новог египатског режима, његова спремност да се бори против радикалног исламизма, као и изјаве ел Сисија о привржености модернизованој форми насеризма. „Ова идеологија је за Русију јасна и разумљива. Осим тога, када се спомене име Гамала Абдел Насера руска елита осећа носталгију – старије поколење стручњака за Блиски Исток памти да су у време Насера наши односи са Египтом били на врхунцу. А ова осећања се преносе и на Кремљ“, сматра копредседник програма „Религија, друштво и безбедност“ у Московском центру „Карнеги“ Алексеј Малашенко.

Најзад, Русији су потребни добри односи са председником ел Сисијем како би стекла могућност да се врати у Либију. Данас се, наравно, не може говорити ни о каквим стратешким плановима што се тиче некадашње Џамахирије – Либија једноставно више није функционална држава, с обзиром да је атомизација власти тамо достигла катастрофалне размере. „Територију на којој има нафте и где су се налазиле руске компаније данас контролишу радикали и исламисти“, каже Алексеј Малашенко. „И ситуација се неће стабилизовати све док се тамо не појави снажан национални лидер. Притом није искључено да ће он бити проегипатски оријентисан. Данас из Египта на територију Либије масовно прелазе чланови ‘Муслиманске браће’, који рачунају на то да на либијској територији обнове своју снагу. У таквој ситуацији вероватно ће између Каира и Триполија бити склопљен споразум на основу којег ће ел Сиси помоћи световно оријентисаним националистима да у Либији успоставе ред.“

Релативно неутралан став Русија заузима и према ситуацији у Појасу Газе – учешће Русије у конфликту засад је ограничено на припрему руских грађана за евакуацију. Палестинске вође су се више пута обраћале Русији са молбом да барем изнесе став на нивоу Савета безбедности УН, али Москва је то одбијала. „Палестинци до данас сматрају да Русија као наследница СССР-а треба у већој мери да се оријентише на Палестину. Москва је, међутим, већ променила тачку гледишта – Путин се са своје стране позитивно односи према Израелу. Осим тога, значај Израела за Русију је много већи него значај Палестине. Палестина није хомогена – тамо осим Хамаса и световно оријентисаних националисти има много играча, док Израел у сваком случају остаје“, каже Алексеј Малашенко.

Осим тога, није искључено да је ћутање Москве последица договора између Владимира Путина и Махмуда Абаса, који је недавно боравио у Русији. „Јер бомбардовање Газе не одговара толико Израелу, колико Фатаху - тешко је наћи страну која је више заинтересована за ову операцију“, наставља Леонид Исајев. „Да, Фатах и Хамас су створили владу националног јединства, али су се на овај корак одлучили само како би добили политичке поене у арапском свету. Махмуд Абас не може отворено да се изјасни против Хамаса, јер га неће схватити сам палестински народ. Док ће му у потпуно одговарати да га Израелци спасу од ове невоље.“

Русија не осећа посебну грижу савести, јер, све у свему, Москва има веома сложене односе са Хамасом, посебно након што су лидери овог покрета одбили да подрже Башара Асада. Управо зато је Фатах једина палестинска страна са којом водимо преговоре.

Аутор је научни сарадник Института за САД и Канаду Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“