У одбрану изолације

Карикатура: Андреј Ткаленко.

Карикатура: Андреј Ткаленко.

Глобализација није нов феномен: тежња за ширењем утицаја постоји од када је света и века. Недавна мала самоизолација Русије по питању увоза прехрамбених производа може да јој донесе само добро. Овај потез скреће пажњу и на многа друга важна питања о свету у коме живимо.

Не допада ми се што се неки моји московски пријатељи и колеге жале да ће им сада бити тешко да у руској престоници набаве сиреве „гријер“ или „камембер“ због забране увоза робе из Европске уније. Наравно, нико неће умрети од глади зато што не конзумира европске или северноамеричке производе. Заправо, жудња за западним производима и системима (која постоји и у Индији и другим земљама Азије) настаје услед снажног утицаја глобализације и интензивне кампање да се читаво човечанство „ментално пороби“.

Глобализација није нов феномен, тежња за ширењем утицаја постоји од када је света и века. Пример за то представља и експанзија блискоисточних религија на цео свет, започета још пре много векова. Међутим, све треба да има меру.

Увек сам сматрао да прави дух и култура Русије најбоље могу да се упознају када се оде источно од Урала.

Пре него што неко помисли како неоправдано тврдимо се у Москви боље живело пре доласка светских трговинских ланаца, морамо објективно да сагледамо промену стила живота у руској метрополи. Пре свега, свако ко је у последњој деценији овде редовно долазио приметиће да се конзумирање брзе хране одразило на линију Московљана. Снобови ће сигурно рећи да су придошлице из унутрашњости највећи конзументи производа „Мекдоналдса“, али такви коментари су неозбиљни. Болести чији узрок лежи у савременом начину живота, а које су раније биле ретке, у овом граду постају чешће него што су биле пре петнаестак година. Барак Обама подстиче Американце да узгајају поврће у својим баштама, док истовремено службеници америчке владе траже од све више земаља да отворе тржишта за ресторане брзе хране, готова јела и генетски модификовану храну.

Западни (тачније, амерички) системи и идеје доводе до све веће незапослености и уништавају мање компаније широм света. Морамо онда да се запитамо да ли глобализација уопште користи малим заједницама. У Скандинавији врло добро разумеју значај куповине домаћих производа и колико је важна подршка малим предузећима. Расте број људи који избегавају мултинационалне супермаркете и куповину преко Интернета, иако их то мало више кошта.

Усмереност на локалне интересе

Глобализација није нов феномен, тежња за ширењем утицаја постоји од када је света и века. Пример за то представља и експанзија блискоисточних религија на цео свет, започета још пре много векова.

Актуелна деглобализација Русији може да донесе само корист. Држава све снажније подстиче пољопривреднике и предузетнике. Чак и руску индустрију може ојачати то што ће имати већи простор на тржишту. Русија би требало да следи пример скандинавских земаља које су се усмериле на локалне интересе. Више бих волео да купујем робу од руских сељака него инострану храну масовне производње.

Известан степен изолованости помаже у очувању локалне културе и традиције. Увек сам сматрао да прави дух и култура Русије најбоље могу да се упознају када се оде источно од Урала. Градови као што су Хабаровск или Владивосток (чак и после његове реконструкције 2012) могу посетиоцу да дочарају праву руску атмосферу која се због глобализације више не може наћи у Москви и осталим светским метрополама. Сви велики градови личе једни на друге и у сваком од њих могу се наћи исте робне марке. Заправо, свет затрован глобализацијом може се сматрати дистопијом. Оно што велике корпорације раде у многим земљама представља модерну верзију колонизације.

Западни (тачније, амерички) системи и идеје доводе до све веће незапослености и уништавају мање компаније широм света.

Треба прихватати опште вредности које локалној заједници могу да користе, али потпуно стандардизовани свет где људе своде само на потрошаче и наводе их да купују производе који им заправо нису потребни свакако није у општем интересу. Русија не треба да се враћа на социјалистички систем, за њу је најбоље да крене новим путем, који подразумева већу економску улогу малих заједница, што ће омогућити напредак свих крајева земље. Ако се на ово надовеже и брига за животну средину, сви ће имати користи, осим похлепних корпорација за масовну производњу хране и друге робе, које ради профита занемарују квалитет и етику.

Све више јача свест, чак и у САД – самом средишту корпоративне похлепе – да је потребно подржати локалну индустрију и узгој органске хране. Право је време да и земље попут Индије и Русије прихвате ове идеје и створе услове за квалитетнији начин живота који ће већем броју људи донети бројне користи.

Онима са „посебним укусом“, који желе најбоље западне производе, неће бити тешко да седну у први авион и задовоље своје потребе. Европа и Северна Америка право су место за такве људе – Запад нема ништа против њихог новца.

Дакле, биће добро ако Русија искористи забрану увоза пољопривредних производа са Запада и додатно развије домаћу производњу хране, без обзира на мишљење неких престоничких снобова.

Ађај Камалакаран је гостујући уредник сајта in.rbth.com, индијског еквивалента „Руске речи“. Живи и ради у Јужно-Сахалинску, на руском далекоисточном острву Сахалин.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском