Запад се подсмева руском конвоју, а зашто сам не пошаље свој?

Карикатура: Татјана Перелигина.

Карикатура: Татјана Перелигина.

У култном роману „Рајски водоскоци“ Артура Кларка један лик у роману каже: „Увек сам желео да знам шта ће бити ако несаломива сила наиђе на несаломиву препреку“. И ево, у наредним месецима, а можда и годинама, житељи европског континента посматраће сукоб Запада и Русије и имаће прилику да добију одговор на то питање.

Најпре је то био „ратни конвој“, Путинов лукави трик који Кремљу треба да обезбеди повод за слање руских трупа у Украјину. Сада је то „Потемкинов конвој“, тј. колона камиона тешких по неколико тона у којима се сиротињски труцкају по две-три кутије хуманитарне помоћи.

Не сумњам у вештину западних новинара и политичара да пронађу чашу жучи у свакој капи меда, али ме живо интересује какву нову замерку ће сутра да измисле. Можда ће се испоставити да вреће за спавање са њиховог гледишта нису обојене по последњој моди? Или су можда намирнице сувише калоричне?

Постоји само принцип који се нигде отворено не изговара: Путинова Русија се дрзнула да стане на пут важећим нормама светског поретка и ми сада треба да је казнимо, а ако ради тога треба да зажмуримо пред уништењем дела становништва Донбаса, учинићемо то.

Проблем, наравно, уопште није у томе што фина и лепо васпитана Русија шаље у Украјину хуманитарни конвој, а злочести и неваспитани Запад се цинично подсмева нашим добрим намерама. Проблем је у томе што је ерупција ривалитета између двеју суперсила у очима западног аудиторијума потиснула у други план страдања конкретних људи, оних који не учествују у играма моћних владара, него пре свега постају њихове жртве.

Сећате ли се каква је бујица „праведног гнева“ покуљала са Запада када је „крвави режим“ у Москви осудио девојке из групе „Pussy Riot“? И у САД и у Европи је заиста било много људи спремних да некако конкретно помогну затвореницама. Међутим, „мучење“ тих дама из „Pussy Riot“ ни у ком смислу се не може поредити са ужасима које данас свакодневно доживљава цивилно становништво Донбаса. И где су сада грандиозне иницијативе европских и америчких естрадних звезда и политичара усмерене на то да се што брже пружи помоћ обичним људима чије су куће у зони борбених дејстава?

Сада нема ничег сличног. Постоји само принцип који се нигде отворено не изговара, али ипак доминира у главама оних који на Западу доносе одлуке, а тај принцип гласи: Путинова Русија се дрзнула да стане на пут важећим нормама светског поретка и ми сада треба демонстративно да је казнимо, а ако ради тога треба да зажмуримо пред физичким уништењем дела цивилног становништва Донбаса, учинићемо то.

Све ово уопште не пишем да бих некога жигосао и посрамио. Ја само констатујем нова правила игре између Запада и Русије. Она се састоје у томе да скоро и нема никаквих правила, или их заиста уопште нема. Истински је важна само очигледна психолошка победа над противником, а све остало су трећеразредне појаве.

Прошле недеље сам питао блиског Путиновог сарадника како се у Кремљу доживљавају патње руске „креативне класе“, која сада остаје без свог пармезана и увозне шунке? Његов одговор је био врло жустар и сводио се на детаљан опис места у које могу да иду они са својим „мукама по пармезану“.

Свита Владимира Путина сматра да је Запад притерао Русију уза зид и одузео јој слободу стратешког маневрисања у односима са САД и Европом. По Путиновом мишљењу, ако Москва сада испољи слабост по украјинском питању, онда ће јој наши бивши партнери из Г-8 испоручити нови списак ултиматума по читавом низу питања, од статуса Калињинграда до статуса спорног дела Курилских острва.

Због тога је Кремљ морално спреман на санкциони рат који може да потраје и неколико година. Путин очекује да ће санкције и контрасанкције допринети „уразумљивању“ Европе, а ако тај процес примора многе на Западу и у РФ да пређу на скромнији начин живота од уобичајеног, то ништа не мења ствар.

У култном роману „Рајски водоскоци“ британског писца научне фантастике Артура Кларка један лик у роману каже: „Увек сам желео да знам шта ће бити ако несаломива сила наиђе на несаломиву препреку“. И ево, у наредним месецима, а можда и годинама, житељи европског континента имаће прилику да добију одговор на то питање. Мирне душе се може рећи да је Запад „несаломива сила“, а да је Русија „несаломива препрека“.

Таква је општа логика догађаја који се сада дешавају у Европи. Како бих волео да та логика буде другачија. На пример, да буде као логика којом се руководио амерички Конгрес 1921. У Лењиново време политичка елита САД из дна душе је мрзела Совјетску Русију, али када је у нашој земљи завладала страшна глад, амерички Конгрес је донео „Закон о ублажавању глади у Русији“. Тада је издвојено 20 милиона долара неповратне помоћи у намирницама које су послате у РСФСР, а то је за оно време била огромна сума. Не може се ни израчунати колико је наших грађана тада спасено од страшне смрти захваљујући Америци.

Схватам ја да моји апели и надања звуче бескрајно наивно, али зар не би Западу ипак било боље да се не подсмева руским покушајима да пружи помоћ цивилном становништву Донбаса? Зар за САД и Европу не би било боље да се придруже тим покушајима, или да бар са своје стране покрену сличну акцију? Зар заједнички благородни циљ не би помогао Руској Федерацији и Западу да се удаље од логике конфронтације? Москва је учинила свој корак у том правцу. Сада су на реду њени опоненти.

Михаил Ростовски је аналитичар из тима заменика главног уредника „Московског комсомолца“. Руски текст на порталу mk.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“