Војнополитички конфликт који због Украјине данас потреса целу Европу изгледа безнадежно. Излаз из ситуације је могућ једино ако се уложе изузетни дипломатски напори и повуку нестандардни потези. Ни једно ни друго не може се чинити јавно, а свако цурење информација – било намерно или случајно – открива овај процес очима јавности и помера га у сферу у којој међу учесницима влада потпуно узајамно неприхватање. А када се ради о озбиљном преговарачком процесу, о његовом садржају сазнајемо тек на крају: било у случају неуспеха, било у случају да се преговори заврше постизањем извесног договора.
У чему би се могао састојати тај договор? То је оквирно било јасно још у априлу, када је у Женеви предузет први покушај да се стране у сукобу споразумеју, пре масовног крвопролића у Донбасу, жестоких борби, опсаде градова и обореног цивилног авиона. Данас је ситуација много сложенија, али суштина се није променила.
На преговарачком столу је неколико тема. Прва је политичко уређење Украјине које би истоку земље гарантовало посебан статус уз очување културноисторијског идентитета. Друга је неутралан статус Украјине и њено одустајање од приступања НАТО-у, што Русија посматра као предуслов своје безбедности. Трећу тему чини широк спектар питања везаних за гас: дугови, цена, транзит и др. Четврта тема је ревитализација украјинске економије по завршетку рата, што ће у случају потпуног прекида односа са Русијом бити готово немогуће.
Сваки од ових елемената појединачно изгледа нерешив, а камоли сви они узети заједно. Али, у ствари, већа је шанса да се постигне некакво решење свих ових проблема у пакету, него ако би се решавали један по један. То су практично основи сваке дипломатије. Што има више могућности за повезивање различитих питања, то је шири маневарски простор за узајамне уступке. Могу се појавити теме које су за једну страну од другостепене важности, док су за другу од принципијелног значаја, и тада стране могу да изађу у сусрет једна другој.
Тужно је али истинито да је на оваквим сусретима практично бескорисно разматрати питање обустављања борбених дејстава. Украјински конфликт је грађански рат у који су умешане спољне силе и интереси. Он спада у ону врсту сукоба код којих окосница могућег компромиса и будуће политичке равнотеже мора бити утврђена пре него што се постигне примирје. Војни успеси сукобљених страна представљају аргумент, још један адут током преговора политичких представника. Због тога ће се оружани сукоби и дипломатски преговори водити напоредо.
Зашто су преговори ипак обновљени? Средином јула, наиме, у светлу истинске информационо-пропагандне олује, која је почела након обарања малезијског авиона, чинило се да је све готово, да више неће бити никаквих разговора, већ да ће се рат водити до коначне победе. За наставак преговора, међутим, има неколико разлога.
Русија, која не крије да према добровољцима гаји политичке и чисто људске симпатије, у потпуности је свесна коју линију не жели да пређе. Питање војне интервенције се не поставља, што значи да оружану фазу конфликта треба окончати. Истина, Москва не планира да „преда“ народне републике, већ пре жели да издејствује да њихови представници буду прихваћени као учесници мировног процеса. Што значи да не може да дозволи да их украјинска војска у борбама порази. Добровољцима су притом сада потребни сопствени политички представници који би могли да се укључе у овај процес. И то не би могли да буду одважни команданти са бојног поља, поготово не они руског порекла, јер њихов задатак је нешто друго.
Кијев, наравно, не може да се повуче. Велики број жртава и огромна разарања приморавају га да се бори за војну победу, иначе ће се унутар самог украјинског друштва поставити незгодно питање: за шта је плаћена тако висока цена? Рат, међутим, потуно уништава националну економију, која је и без тога била у жалосном стању. Украјина може да рачуна само на спољну помоћ, која долази из добро познатих извора. Ови, међутим, засада не показују спремност да одреше кесу.
Нико нема онолико средстава колико ће за то бити потребно. Главни терет финансијског спасавања Кијева на себе ће очигледно морати да преузме Европа, али њој недостају слободна средства. А чак су и они Европљани који се према Русији односе крајње негативно, оптужујући је за све невоље Украјине, свесни да се без економске сарадње Москве, а поготово у случају да она пружи активан отпор, украјинско питање не може решити. Док гасна криза још увек прети на хоризонту.
Притом оно што је пре неколико месеци изгледало незамисливо данас више није сасвим немогуће. „Санкциона грозница“, која је захватила све учеснике, диктира посебну логику понашања. Кијев је већ спреман да сопственим законом забрани транзит гаса у Европу, док Москва, изазвана тиме што се Запад према сталној чланици Савета безбедности УН понаша као према трећеразредној земљи која је спремна да попусти под притисцима, разматра могућност да употреби драстичне мере.
Украјинска криза је већ уништила оно што се после Хладног рата сматрало за нови систем европске безбедности. Ако дипломатија успе да реши ову кризу, биће то први корак ка успостављању истински новог система.
Аутор текста је председник президијума Савета за спољну и одбрамбену политику.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
