Велика игра иступања из споразума о наоружању

Карикатура: Константин Малер.

Карикатура: Константин Малер.

Председник Русије Владимир Путин је изјавио да је могуће да ће Москва једнострано иступити из међународних споразума који се тичу нуклеарног наоружања, као што су у своје време учиниле Сједињене Државе. Да ли би то био мудар потез?

„САД су једнострано иступиле из Споразума о ограничавању стратешког офанзивног наоружања, и то је било то. Оне су полазиле од аргумената очувања своје националне безбедности. И ми ћемо учинити исто, када утврдимо да је то потребно за остваривање наших интереса“, рекао је Владимир Путин приликом сусрета са руским посланицима.

По свој прилици, председник је погрешио у називу: имао је вероватно у виду догађај из 2002. када су САД иступиле из Споразума о ограничавању система противракетне одбране (ПРО), потписаног још 1972. Свако може да погреши и то је сасвим разумљиво.

Било како било, можемо рећи да је иступање Сједињених Држава из Споразума о ПРО 2002. било велика грешка. То данас признају и многи у Вашингтону. Јер амбициозни планови о креирању ПРО на крају се нису остварили. Према овом Споразуму, на пример, САД су могле да разместе највише 100 стратешких ракета ПРО, док оне планирају да до 2020. поставе само 40 копнених ракета-пресретача. Што се тиче фамозних система „Стандард-3“ у Европи, Азији и на бродовима, њихова способност да обарају стратешке балистичке ракете је према техничким карактеристикама крајње ограничена – посебно након што је из употребе повучена унапређена верзија СМ-Блок 2Б.

Угледајући се на пример САД и наводећи своје разлоге, Русија је 2007. једнострано престала да се придржава одредби Споразума о конвенционалним оружаним снагама у Европи (CFE). Али шта смо ми од тога добили? Русија до данас није премашила никаква ограничења ни квоте који се наводе у овом Споразуму, већ, напротив, за овим параметрима заостаје од 30 до 40%. Међутим, овај искључиво политички потез је довео до губитка могућности да се преко договорених квота контролишу све земље НАТО-а у погледу размештања и кретања војних контингената и тешког наоружања у Европи. Сада нам преостаје само да се надамо да се под изговором украјинске кризе у балтичким земљама, Пољској, Румунији и Бугарској неће појавити нове војне формације Алијансе, за шта су јој без важећег Споразума у потпуности одрешене руке.

Такође је могуће да је председник у виду имао могућност да Русија иступи из Споразума о елиминацији ракета средњег и кратког домета из 1987. Дискусије на ову тему вођене су још током прошле деценије, а у тренутним политичким условима поново су добиле на актуелности. У свом минхенском говору у фебруару 2007. Путин је скренуо пажњу на то да данас читав низ земаља поседује ракете средњег домета, док је само Русији и САД забрањено да имају системе ове класе. Исте године је тадашњи начелних Генералштаба генерал Јуриј Балујевски као разлоге за могуће иступање Русије из Споразума о елиминацији ракета средњег и кратког домета навео планове САД да до 2012. разместе објекте ПРО у Пољској и Чешкој. Према овом тумачењу, ракете средњег домета Русији су потребне управо за одвраћање чланица НАТО-а, а не против неких других земаља.

Затим је на власт дошла администрација Барака Обаме и 2009. укинула програм својих претходника републиканаца, заменивши га европским етапним адаптивним планом за размештање ПРО. А 2013. Обама је отказао четврту етапу програма, која је изазивала највећу узнемиреност Русије. Међутим, Москва је сматрала да то није довољно. Задатак постављања противтеже америчкој ПРО данас се такође наводи као аргумент у корист производње ракета средњег домета и одустајања од Споразума. Осим тога, на стручном нивоу овај потез се објашњава тиме да је неопходна реакција на постављање америчких ваздухопловних и поморских крстарећих ракета. Најзад, као аргумент да на потезе Америке треба одговорити напуштањем Споразума наводе се и подаци о техничком кршењу Споразума о елиминацији ракета средњег и кратког домета од стране САД, које ракете сличне класе производе и користе као мете за испитивање система ПРО.

Ова намера се у светлу заоштравања напетости око Украјине манифестује као негодовање јавности због спољнополитичких потеза САД и као активна антиамеричка кампања у Русији. У овом контексту се аргументи у корист изласка из Споразума тумаче више као последица садашње политичке ситуације, него на нивоу озбиљне стратешке анализе, која би омогућила да се сагледа сва дубина војнополитичких последица које оваква одлука може донети Русији на међународној сцени.

Што се тиче других земаља (Израел, Иран, Саудијска Арабија, Пакистан, Индија, Кина, Северна Кореја), њихове копнене ракете средњег домета су усмерене једне против других или против САД и њихових савезника, али не против Русије. У сваком случају, укупни руски нуклеарни капацитети свих класа 4 до 5 пута по количини (а поготово по квалитету) премашују број средстава свих осталих земаља које имају нуклеарно оружје (осим САД) узетих заједно. Дакле, оно што Русија поседује за нуклеарно одвраћање САД на основу паритета тим пре је довољно за одвраћање осталих земаља заједно или појединачно. За то нису потребне додатне ракете средњег домета. Међутим, иступање Русије из Споразума о ракетама средњег и кратког домета може довести до заоштравања односа са савезницима САД у Европи – они ће имати реалан разлог да се заштите од руских балистичких и крстарећих ракета средњег домета. Овакав корак може довести до ширења система европске противракетне одбране – он ће се развијати и усавршавати, што ће бити разлог за још већу забринутост Москве. А земље НАТО-а су притом у стању да реагују не само одбрамбеним, него и офанзивним системима.

Русији би повлачење из Споразума о ракетама средњег и кратког домета омогућило да распоређује ракете средњег домета - али оне ни на који начин не утичу на стратешку равнотежу са Вашингтоном: у ту сврху Русија поседује интерконтиненталне балистичке ракете. Док ће Вашингтон у том случају добити прилику да нове офанзивне ракете средњег домета размести на територији својих европских савезника, од којих ће неки радосно дочекати овај потез САД. Притом, за разлику од почетка 1980-их, ове ракете ће услед ширења НАТО-а на исток у најкраћем времену моћи да прелете читаву руску територију до Урала и даље, тако да ће постати значајан и дестабилишући додатак стратешком потенцијалу САД. Настаће озбиљан стратешки дисбаланс, да не говоримо о томе да ће започети сасвим нова, како се донедавно чинило, „заборављена“ етапа сукоба са Западом.

Алексеј Арбатов је руководилац Центра за међународну безбедност Института за међународну економију и међународне односе (ИМЕМО) Руске академије наука и академик РАН.

Росијскаја газета. Сва права задржана.