Кавкаски проблем некада и сада

Илустрација: Константин Малер.

Илустрација: Константин Малер.

Када се 1999. појавио на политичкој сцени Русије, Владимир Путин је изјавио да је његова историјска мисија да уреди ситуацију на Северном Кавказу. Шта се о остварењу овог циља може рећи 15 година касније?

Пре само пола године ситуација на Северном Кавказу била је једна од главних тема у дискусијама о стању у Русији и на постсовјетском простору. Уочи зимских Олимпијских игара у Сочију ређале су се једна за другом конференције и округли столови посвећени кавкаској политици. Ситуација се додатно заоштравала како обећањима лидера радикалног исламистичког подземља да ће осујетити најважније спортско такмичење у четворогодишњем периоду, тако и дрским терористичким нападима. Уочи нове 2014. године цео свет су потресле експлозије на железничкој станици и у тролејбусу у Волгограду.

Па ипак, Зимска олимпијада у Сочију прошла је беспрекорно у погледу безбедности. Штавише, припрема за Игре је показала да чак и опоненти и проблематични партнери могу да се сложе када је реч о потреби кооперације у осигурању безбедности Северног Кавказа. Спремност за сарадњу са Русијом нису демонстрирале само САД и Велика Британија, него и Грузија, која је још 2012, док је председник био Михаил Сакашвили, била склона да искористи севернокавкаске турбуленције за достизање својих циљева.


Трагедија Беслана: 10 година касније
Градић Беслан у Северној Осетији на југу Русије 1. септембра 2004. постао је познат широм света због једног од најбруталнијих и најциничнијих злочина у историји човечанства. Група терориста је заузела школску зграду за време празничног програма поводом поласка у школу. Страшни терористички напад однео је 333 жртве и заувек изменио животе свих житеља Беслана. Где су данас учесници те трагедије и шта се са њима дешава након 10 година?

У априлу 2014. званично је саопштено да је „неутралисан“ Доку Умаров, вођа терористичке организације „Кавкаски емират“ који је заступао севернокавкаски „џихад“. Међутим, муњевити развој украјинске кризе, промена статуса Крима и оружани конфликт у Донбасу потиснули су севернокавкаски регион из центра медијске пажње.

Па ипак, севернокавкаски мотиви нису изгубили ништа од своје актуелности повлачењем у други план на информативном пољу. Штавише, данас постоји повод да се разговара о проблемима Северног Кавказа. Пре 15 година, у августу 1999, терористи Басајев и Хатаб извршили су продор у Дагестан. Тада су одреди ових утицајних терористичких вођа одлучили да преузму контролу над највећом севернокавкаском републиком, чији је стратешки значај за Русију веома велики.

Врло оштар и бескомпромисан став Владимира Путина према терористима отворио му је пут на руски политички Олимп, када је 9. августа 1999. постао премијер и наследник Бориса Јељцина. Још уочи својих првих председничких избора Путин је говорио: „Моја мисија, моја историјска мисија (то звучи патетично, али је истина) јесте да уредим ситуацију на Северном Кавказу“. Може ли се данас, 15 година касније, говорити о смиривању Северног Кавказа, или је он и даље Ахилова пета Русије која претендује на посебну улогу у Евроазији?

Моја мисија, моја историјска мисија (то звучи патетично, али је истина) јесте да уредим ситуацију на Северном Кавказу.

Владимир Путин (1999)

На то питање се не може једнозначно одговорити. Са једне стране, види се кардинална промена ситуације у Чеченији, која је 1990-их била главни изазивач немира у региону. Сада је тај ентитет у оквиру РФ јединствени феномен међу постсовјетским периферним територијама које су биле захваћене бујицом сепаратизма и дефакто су осетиле сопствену државност. Ова република је под руководством Рамзана Кадирова постала изузетно важан симбол за Владимира Путина. Сматра се да је политичка стабилност највећа заслуга лидера Чеченије. Поборници сепаратистичког покрета физички су ликвидирани или су у емиграцији, или су „прешли на другу страну“ и служе у органима републичке власти. Сам председник Чеченске Републике не позиционира се само као лидер лојалан Кремљу и „Путинов пешадинац“ (то је његова сопствена оцена!), него и као доследни заштитник руских спољнополитичких интереса. Кадиров је у више наврата истицао те мотиве у својим изјавама везаним за Грузију, Украјину и Блиски Исток. Добро је приметио Владимир Рудаков, заменик главног уредника листа „Профил“, да „Чеченија Рамзана Кадирова, наравно, није Швајцарска, али увек је боље поредити са оним што је било, а не са оним што бисмо желели да буде. Јер, политика је вештина могућег.“

Такве оцене ипак не би требало да створе поједностављену и ружичасту представу. „Умиривање“ Чеченије постало је могуће захваљујући преношењу значајних ингеренција власти на републички ниво и придавању посебног статуса владајућој елити овог субјекта Руске Федерације. Истовремено је потискивање терористичких група из Чеченије допринело да се оне преместе у суседне републике: Дагестан, Ингушетију и Кабардино-Балкарију.

Пораз чеченског сепаратистичког пројекта допринео је повећању популарности политичког ислама, укључујући и његове радикалне облике. У програмским смерницама и изјавама севернокавкаских џихадиста дискурс световног сепаратизма практично је у потпуности потиснут идејама борбе за „чистоту вере“ и солидарности са браћом на Блиском Истоку, у Северној Африци и Авганистану.

Током прошле године укупан број жртава оружаног насиља на Северном Кавказу смањен је за 239 особа или за 19,5% у поређењу са стањем из 2012. Много тога је учињено за 15 година, колико је прошло од успешне „неутрализације“ у Дагестану. Ликвидиране су тако познате вође екстремиста као што су Шамил Басајев, Доку Умаров и Саид Бурјатски.

Међутим, да би се опасност од терористичких напада свела на минимум није довољно само ликвидирати познате фигуре кавкаског подземља. Свака религијска идеја може бити блокирана другом религијском идејом, и у том смислу је потребно да радикалне идеје имају алтернативу. Потребни су шири програми и пројекти везани за „меку силу“ и оријентисани како на световне вредности, тако и на умерене облике религијског препорода.

Такође, било би погрешно схватати стање у једном засебном региону као неку занимљиву етнографску особеност ван сваке везе са општеруским контекстом. Нажалост, многа социолошка истраживања (која не могу стати у један чланак) сведоче о постојању одређеног „кавкаског зида“ између појединачног региона и „остатка Русије“. Додајмо томе и критично низак ниво учествовања Северног Кавказа у многим принципијелно важним процесима (пре свега у регрутацији, што би заправо требало да учвршћује јединство нације), као и посебност управног апарата кавкаских република која се стимулише из центра, а такође одсуство жеље да се дубље сагледају дешавања у региону. Ако се ти проблеми не превазиђу, онда ни формула „вишенационални народ РФ“ неће моћи да се испуни стварним садржајем, а Северни Кавказ неће бити претворен у регион Русије у пуном смислу те речи.

Аутор је доцент катедре за проучавање спољне политике и региона у иностранству Руског државног универзитета друштвено-хуманистичких наука (РГГУ).

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском