Споразум о елиминацији ракета средњег и малог домета постаје оптерећење за Русију

Споразум о елиминацији ракета средњег и малог домета (РСМД) потписали су 1987. у Вашингтону Роналд Реган и Михаил Горбачов. Потписивањем споразума стране су се обавезале да униште све своје балистичке и крстареће ракете копненог базирања које могу да прелећу растојање од 1000 до 5500 km (средњи домет) и од 500 до 1000 km (мали домет).

Политика попуштања напетости

Зашто је наша земља пристала да потпише тај споразум? Зато што су на базама у Европи биле размештене америчке ракете „Першинг-1А“, „Першинг-2“ и BGM-109G са нуклеарним бојевим главама, а у њиховом домету је био читав европски део територије СССР-а, све до градова Архангелск, Горки и Батуми. Те ракете су могле да стигну до Москве за 10-12 минута. Са друге стране, совјетске ракете средњег домета РСД-10, Р-12, Р-14 и РК-55 и мањег домета ОТР-22 и ОТР-23 могле су да стигну до било које земље НАТО-а, укључујући и обале Атлантског океана. Због тога је 1990-их елимисање читаве класе нуклеарних ракета које су представљале узајамну опасност дало озбиљан допринос попуштању напетости између Москве и Вашингтона. Али Вашингтону све то није било потребно.

За разлику од Русије, САД дуж својих граница немају суседе који поседују ракете средњег и малог домета. Вашингтон уопште није био заинтересован да такве ракете елиминишу, рецимо, Турска или Пакистан, или да се том споразуму придруже Кина и Иран. Штавише, сва даља политика САД била је усмерена на једнострано стицање предности и гомилање ракетног и конвенционалног наоружања. На пример, 2002. је администрација Џорџа Буша млађег иступила из Споразума о забрани развоја ПРО, а он је био темељ међународне стабилности. Бар тако су га тада звали са обе стране Атлантског океана. Тај споразум је увео значајна ограничења за системе противракетне одбране двеју земаља и није им дозвољавао да наруше равнотежу између стратешке одбране и стратешког напада. Међутим, Вашингтон није желео да узме у обзир интересе безбедности Русије и почео је да поставља своје системе ПРО дуж наших граница, објашњавајући то „заштитом од одметнутих земаља“, у које је убројао Иран и Северну Кореју. Али где су системи ПРО, а где Техеран и Пјонгјанг? Осим тога, Иран и Северна Кореја немају ракете које могу да стигну до територије САД или земаља НАТО-а, а стручњаци кажу да их у скоријој будућности неће ни имати.

Нарушавање стратешке равнотеже

Нуклеарна Русија

Штавише, Споразум о елиминацији ракета средњег и малог домета подразумевао је уништавање свих резерви поменутих ракета, као и њихових делова у складиштима. Међутим, Вашингтон је то прекршио тако што је у ракете које су служиле као мете приликом тестирања ракета-пресретача кришом монтирао блокове ракета типа „Першинг“. И то није све. Беспилотне летелице, које САД користе тобоже за лов на терористе, по својим тактичко-техничким карактеристикама одговарају крстарећим ракетама копненог базирања, а оне су забрањене Споразумом о елиминацији РСМД. Чак се и лансирне рампе Мк-41, које САД намеравају да поставе у Пољској и Румунији на базама система ПРО, могу користити за лансирање крстарећих ракета средњег домета. Њихово постављање такође није ништа друго до грубо кршење поменутог споразума.

Али Вашингтон се на све то не обазире. Он није хтео да узме у обзир интересе Москве ни када је у питању Споразум о конвенционалним оружаним снагама у Европи (CFE), и није убеђивао своје савезнице у НАТО-у Литванију, Летонију и Естонију, као ни новоформиране европске државе, да се придруже том споразуму. Тако је НАТО после уласка земаља Источне Европе у Алијансу стекао троструку или четвороструку предност у односу на Русију када је реч о конвенционалном наоружању.

Велика игра иступања из споразума о наоружању
Председник Русије Владимир Путин је изјавио да је могуће да ће Москва једнострано иступити из међународних споразума који се тичу нуклеарног наоружања, као што су у своје време учиниле Сједињене Државе. Да ли би то био мудар потез?

Колико дуго Москва може то да трпи? То је питање које се очигледно намеће. Кремљ покушава речима да охлади усијане главе у Вашингтону и Бриселу, али зар није време да се са речи пређе на дела?

Право на излаз

Можда један од елемената таквих корака треба да буде саопштење Кремља о томе да Русија иступа из Споразума о елиминацији РСМД, јер тај споразум у садашњој ситуацији за нас већ постаје оптерећење. Знам да ће овај предлог изазвати различите реакције у јавности, па и у војним круговима. Али са друге стране, како ми треба да реагујемо на постављање америчког система ПРО у Румунији и Пољској? На Западу се више нико и не труди да сакрије чињеницу да је тај систем усмерен против наше земље. Чиме ми можемо да компензујемо такву претњу, а да не уништимо економију наше државе новом трком у наоружавању? Можемо, на пример, да разместимо на Криму стратешке бомбардере Ту-22М3, а уз њих и оперативно-тактичке системе „Искандер-К“.

А да би наши „Искандери“ могли да стигну до база НАТО-а, треба им повећати домет. Што ће рећи: треба иступити из Споразума о елиминацији ракета средњег и малог домета. То неће скупо коштати нашу привреду. На крају крајева, ако такав корак одговара националним интересима наше земље и јачању њене безбедности, онда мислим да ми то морамо учинити.

Руски текст на порталу nvo.ng.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.